Pouke iz prošlosti: S Bogom smrti na počinak

Maj je mesec kada se navodno rodio i kada je svakako umro maršal Josip Broz Tito (1892-1980), svojevremeno doživotni predsednik (1953-1980) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, države čiji je i Srbija nekada bila deo. Tito je bez sumnje bio vladar koji je relativno brzo, posle Drugog svetskog rata, uspeo da opčini veliki broj stanovnika Jugoslavije. Ne bi bilo naročito velika greška ako bi se reklo da je pošto je prigrabio vlast, munjevito postao „opijum za narod“, kojem religija stoga i nije bila potrebna. Imali su idola i meru za sve stvari: komunističkog dendija Tita.

Jasno, bilo je i onih koji, najblaže rečeno, nisu mogli da ga podnesu, iz mnogobrojnih razloga, počev od načina na koji je došao na vlast, do toga kojim se sredstvima služio u sukobima sa neistomišljenicima. Ipak, izvesno je da mu nije baš svaka državnička odluka bila loša. Pre svega, građani Jugoslavije imali su utisak da su u svetu prilično uvaženi. Suprotno saznanje, da nismo poštovani, naprotiv, počelo je da nas boli tek kasnije. I zato se već godinama, upravo u maju, a posebno od kada je nastupio sumrak domaće, pa i svetske politike, često čuje: „Eh, da nam je Tito sada živ!“. Kao neki vapaj za prohujalom mladošću.

Da nam je Tito živ, imao bi (ako se veruje zvaničnim podacima) – 130 godina. Za neke zagrižene privrženike, koji i dalje veruju u njegova čuda – možda i dalje živi u nekom od paralelnih svetova? I verovatno nam se otuda smeje, odmotavajući iz celofana voljenu cigaru i bacajući nehajno omot na pločnik tog podzemnog sveta (jer, nije sa sobom poveo sluge da skupljaju đubre umesto njega)…

Vrlo zanimljiv podatak iz Titovog života govori da su mu misli o konačnosti, odnosno beskonačnosti ljudskog života stalno bile na umu.

Šta čovek drži na noćnom stočiću, pored uzglavlja? Paolo Sorentino je ovom pitanju posvetio brojne stranice svojih knjiga, zaključujući da se baš u tom predmetu može sakriti smisao čitavog jednog života. Josipa Broza je, na maloj udaljenosti od jastuka, sa komodice, posmatrala statua staroegipatskog boga Ozirisa!

Postoji više verzija mita o Ozirisu. Da je ubijen u zaveri koju je skovao njegov mlađi brat Set, da se udavio, itd. Iako je Ozirisovo telo isečeno na komade, on je uz pomoć magije svojih sestara ipak uspeo da oživi – postao je vladar sveta mrtvih. Zato se, osim kao dobročinitelj, smatra bogom onostranog života, bogom smrti.

Dakle, krajnje interesantan predmet koji bi neko poželeo da drži u trenucima kada namerava da zakorači u slatke snove… Na stranu Titove omiljene stvarčice, skupocena odela, bele cipele, šeširi i kubanske cigare – Oziris je, od svih predmeta koje je posedovao, po svoj prilici bio najdraži deo njegove ogromne kolekcije. Da li mu je Ozirisova blizina pomagala da lakše zaspi, ili mu je bog podzemnog sveta davao osećaj da će i njegov život na izvestan način biti večan? Da će biti pošteđen smrti? Statua je visoka nešto manje od pedeset centimetara, izrađena od bronze sa pozlatom. Potiče iz 6. veka pre nove ere i iskopana je na nalazištu Beni Suef. Kip jednog od najstarijih egipatskih bogova Titu je poklonio Anvar el Sadat, predsednik Ujedinjenih Arapskih Republika od 1971. do 1974. godine. Međutim, ne postoji tačan podatak kada je i zašto statua Ozirisa stigla do Titovog uzglavlja, što svakako doprinosi njenoj tajanstvenosti. I višeznačnosti tog izbora.

Pored boga podzemnog sveta, u svojoj raskošnoj kolekciji, maršal je čuvao i smrtonosno oružje. Posebno se ističe zlatna komandantska sablja koju je Titu 1944. godine poklonio njegov tadašnji prijatelj, sovjetski diktator Josif Visarionovič Staljin! Josif je, tako, Josipu lično darovao sablju za zasluge u borbi protiv fašizma. Njen rukohvat bogato je ukrašen. Na prednjoj strani ima čak dve stotine šezdeset brilijanata koji tvore cvetove i cvetne grančice – ali i zvezdu petokraku! U njoj se nalazi najveći brilijant, od 1,75 karata. Godinu dana kasnije, porcelansku sklulpturu Dvoboj, koja potiče iz 18. veka (Bitka na Čudskom jezeru, 1242. između Rusa i Tevtonaca), napravljenu u slavnoj petrogradskoj radionici za izradu porcelana, Titu je ponovo darovao njegov politički drug Staljin.

Ali, prijateljstvo između državnika i država nije još dugo potrajalo i moglo je lako da se pretvori u krvavi sukob. Od 1948. godine i Rezolucije Informbiroa, odnosi između Jugoslavije i SSSR-a pogoršali su se. U jesen 1952. godine, Staljin je čak skovao plan napada na Jugoslaviju. Sve jedinice Jugoslovenske armije bile su tada u pripravnosti. Ali, usledio je još jedan neobičan događaj. U poslednjem trenutku, strašni tenkovski korpus, raspoređen u Bugarskoj, načinio je zaokret za sto osamdeset stepeni. Zašto? Sjedinjene Američke Države započele su rat u Koreji i sovjetske trupe bile su potrebnije na drugom mestu. Zanimljivo je da su posle Staljinove smrti Jugoslavija i Sovjetski Savez  popravili odnose, ali je već krajem pedesetih godina ponovo došlo do pogoršanja.

Dvadesetak godina kasnije, 24. aprila 1970. godine Ričard Nikson, predsednik SAD, darovao je Josipu Brozu fragmente Mesečevog tla – Lunarni bazalt i zastavicu SFRJ koju je posada Apola 11 nosila na Mesec i vratila na Zemlju. Procenjuje se da je starost tih fragmenata oko 3,8 biliona godina! Apolo 11 bila je prva misija sa zadatkom da spusti ljude na Mesec i vrati ih na našu planetu, što je i učinjeno, u periodu od 16. do 24. jula 1969. godine.

Dakle, ni kamen sa Meseca, čak ni antifašistička sablja sa brilijantima, ili nešto sasvim drugačije, nisu bili dovoljno zanimljivi predmeti da Titu u posednjoj dekadi života prave društvo pored kreveta, već je to bila statua Ozirisa, boga podzemlja. Zašto? Pitanje od milion dolara.

Fotografija za naslovni kolaž: Glava boga Ozirisa, 6. vek p.n.e; izvor Wikipedia