Pouke iz prošlosti: Samotrovanje i spori spermatozoidi

Skrivena misao koja se ponekad javi posle divljenja portretima nastalim pre više stoleća: kako su samo veličanstveno, raskošno i brižljivo bili obučeni u vreme kada nije bilo mašina za veš! Ni deterdženata! Ulice su bile blatnjave, a odeća tako bela, nabori na kragnama geometrijski nepogrešivo pravilni. Složene perike i frizure. Kako su to samo uspevali? Odakle im vremena za sve to? Kako su prali, kako su peglali? Nisu baš svi imali sluge!

Veš su kuvali u kazanima, koristili ceđ od pepela umesto deterdženta, bilo je tu i nekih sapuna, sirćeta, soli, skroba za štirkanje… Možda se neko i danas seća kuvanja štirka? Oni koji to pamte, svakako imaju istančaniji osećaj da primete koliko se život promenio i ubrzao. Bez obzira što je ljudski vek postao znatno duži, nedaće se nisu smanjile. Stiče se utisak da živimo u depresivnom vremenu, ukoliko smo toga uopšte i svesni. Jer, suviše često govorimo kako se na ovaj ili onaj način nazire kraj civilizacije, odnosno, kraj sveta koji poznajemo.

Američka naučnica dr Šena Svon, u maniru proročice (premda svoje tvrdnje potkrepljuje naučnim podacima) tvrdi da se kraj ljudskog roda zaista možda može nazreti. I to pre nego što bismo mogli i da zamislimo. Zašto? Zbog hemijskih supstanci koje snažno utiču na ljudske hormone, uništavajući tako čovekovu plodnost. Sve to se događa u žestokom ritmu.

U knjizi Odbrojavanje (Countdown), studiji objavljenoj prošle godine (i već prevedenoj na mnoge jezike), dr Šena Svon, ambijentalni i reproduktivni epidemiolog, profesor na Icahn School of Medicine Mount Sinai u Njujorku, tvrdi da se broj spermatozoida kod muškaraca u odnosu na 1973. godinu smanjio za čak 60 odsto! Prateći sadašnje pokazatelje na tom polju, u jednakim ekološkim uslovima, čovečanstvo bi moglo da dotakne dno već 2045. godine, ukoliko se nešto najhitnije ne promeni. Dakle, to je vrlo bliska budućnost. Profesorka se pita zašto se, kada se govori o zagađenju životne sredine, ne pominju češće i ove naučne činjenice. Da će deca teško dolaziti na svet.

Hemijske supstance su glavni krivci: one se nalaze u gotovo svemu što nas okružuje. Od vazduha koji dišemo, do hrane koju jedemo, odeće koju oblačimo, mirisa koji isparavaju iz sredstava za čišćenje kuće, za kupanje, u tepisima… Vodi pre svega. Neki od njih su poznati kao „večni hemijski proizvodi”, jer se ne rastvaraju i ne nestaju u okruženju, ili ljudskom telu, već se samo neprekidno nagomilavaju. I, jasno, čine nezamislivu štetu. Zbog toga profesorka Svon kaže da se čovečanstvo približava tački samouništenja.

Njena knjiga donosi čitav niz onespokojavajućih podataka. Kao što je, na primer, ovaj: „U pojedinim zemljama sveta, današnje dvadesetogodišnjakinje su plodne koliko i njihove bake u trideset petoj”. S druge strane, mladi muškarac u proseku ima polovinu spermatozoida koje je nekada imao njegov deda. Preživljavanje vrste je, po njenoj računici, dovedeno u pitanje i reč je o „istinskoj, globalnoj egzistencijalnoj krizi”. I kao da to nije dovoljno strašno, dr Šena Svon dokazuje da se u hemijski zagađenoj sredini smanjuju i penis i testisi. Hemijske supstance menjaju naše telo, naš hormonski status, a samim tim i navike. Pa čak i seksualne potrebe.

Te opasne stvari koje nas okružuju najčešće su ftalati, poznatiji kao plastifikatori i omekšivači, i nalaze se u gotovo svemu što čovek upotrebljava. Na primer, proizvodi spakovani u PVC ambalažu značajno podižu nivo ftalata. U proizvodima koji su pohranjeni u ambalažama od nerđajućeg čelika ili stakla, nivo ftalata je zadovoljavajući. Ah, gde nestadoše ona vremena kada su nam mlekadžije ostavljale mleko svakog jutra ispred ulaznih vrata?

U nekim zemljama određene su granice ftalata, jer loše utiču na plodnost i uzrokuju teške bolesti, ali u mnogima i dalje ne. Izvesno je da je u urinu predškolaca lako pronaći ftalate, budući da koriste hranu spakovanu u plastične kutije, šampone i pene za kupanje, takođe sa prekomernom dozom tih materija. Poslednjih decenija su mnoge otrovne i neuništive hemijske supstance zamenjene drugim. Ali još opasnijim! I zato nije čudo što se tragovi ovih „večnih otrova” mogu naći i u ribi na najvećim dubinama okeana, kao i kod ptica koje lete visoko na nebu.

Zašto čovek to sebi radi? Da li samo zbog profita? Zar je tragedija tako jednostavna? Biće da je to ipak filozofsko, a možda i psihološko pitanje. Ima svakako veze sa smislom života i autodesktrukcijom.

Ili dokazuje da je sve prolazno, a samo glupost večna?

Naslovna fotografija: Otrovi na dnu mora, izvor Wikipedia