Pouke iz prošlosti: Skitnica i klavir
Španski kompozitor i pijanista Isak Albenis proveo je kratak, buran i pustolovinama ispunjen život. Kao „čudo od deteta“, muziku je u ranom detinjstvu počeo da uči u Parizu, a zatim nastavio u Madridu. U devetoj je (navodno) već pobegao od kuće i krenuo da skita, održavajući koncerte i izdržavajući se sviranjem. Gde god! Takoreći svuda po Španiji, a zatim i u Americi. Taj beg, u međuvremenu je postao legenda i zagonetka za istoričare muzike.
Vratio se u Evropu i posle čitavog niza avantura i peripetija, 1877. godine upoznao svog idola – Franca Lista. Divio se velikom mađarskom pijanisti i kompozitoru i pratio ga na turnejama naredne dve godine. Onda se ponovo javio unutrašnji nemir – žeđ za nomadskim životom, pa je Albenis opet krenuo na put. Svirao je u Meksiku i Argentini, kao i bezmalo u svim većim španskim gradovima. Uvek bi bio ispraćen burnim aplauzima i ovacijama. Ipak, svestan jalovosti takvih javnih priznanja, koja su, po njegovom mišljenju, predstavljala samo kratkotrajne darove taštini umetnika, poslednji put za publiku svirao je 1893. godine. Posle toga, rešio je da se posveti komponovanju.
Izbor za ,,mirno mesto“ za rad pao je na Pariz, gde je sve zapravo vrvelo od nove muzike. Ali ona koju je stvarao Albenis bila je nešto sasvim drugo. Odisala je mediteranskim folklorom. Tako su melodije i ritmovi Iberije našli svoj put kroz muzičku zavesu novih ogleda kojima su se bavili francuski autori. Ukratko, Albenis je napisao oko 500 dela – za klavir, simfonijsku muziku, kamernu, crkvenu, opere, operete.
Povezani članci
Međutim, većinu tih kompozicija niko nikada nije imao prilike da čuje. Tačnije, izgubljene su, verovatno zauvek. Dela su jednostavno nestala dok je Isak grozničavo putovao, ostavljajući partiture po iznajmljenim sobama i hotelima. Neka je predavao sumnjivim izdavačima koji ih nikada nisu objavili. Ipak, uz Pedrela, Granadosa i De Falju, Isak Albenis se smatra obnavljačem španske muzike, koja je prethodno cvetala u doba renesanse.
Rođen je 29. maja 1860. godine u mestu Kamprudon u katalonskoj provinciji Đirona. Svima je vrlo brzo bilo jasno da je debeljuškasti dečak niskog rasta – čudo od deteta. Imao je samo četiri godine kada je nastupio pred velikim brojem slušalaca u pozorištu Romea u Barseloni. Publika je oduševljeno kliktala. Kakva tehnika! Kakav temperament! Posle privatnih časova sa Antoanom Marmontelom u Parizu, počeo je redovno da nastupa. Nastavio je da održava koncerte i lako položio prijemni ispit na Konzervatorijumu u francuskoj prestonici! Nažalost, upis zvanično nije bio moguć, budući da je student imao samo sedam godina! Mladi pijanista se potom vratio u Madrid.
Međutim, tu su se javile prepreke drugačije vrste. Dečak je bio krajnje neposlušan. Baš nevaljalo dete. Bio je nadasve ekscentričan i netrpeljiv prema akademskim obavezama koje su mu nametali profesori. Posebno su ga nervirale vežbe za sticanje pijanističke tehnike. Imao je osam godina i mogao da svira šta god bi mu palo na pamet! I kako onda nekoga da sluša?
U svakom slučaju, posle jedne (u nizu mnogobrojnih) više nego bučne rasprave sa profesorom, Albenis je odlučio da ga prokune i da više nikada ne kroči ni u jednu zvaničnu školsku muzičku ustanovu. Nastavio je da sam sebe podučava, kako sviranju, tako i komponovanju. Ipak, iako je obećao da neće pohađati bilo kakvu školu muzike, nekako su uspeli da ga ubede da se upiše na Konzervatorijum u Lajpcigu. Nije dugo potrajalo, pa je zatim prešao u Brisel, ali je i na tamošnjem konzervatorijumu samo potvrdio žestinu sopstvene naravi.
Velika promena nastala je kada se Albenis zaljubio u jednu od svojih učenica. Isak i Rosina Đordana venčali su se 1883. godine. Ubrzo su dobili kćerku. U međuvremenu se upoznao sa Felipeom Pedrelom koji je važio za osnivača španske nacionalne škole muzike. Pijanista je najzad otkrio neiscrpno nadahnuće – nacionalno muzičko blago koje će kasnije ovaplotiti u svojim svitama.
Početkom 1900. godine, osetio je vrlo oštar bol u leđima. U početku je mislio da je to od sedenja za klavirom. U stvari, postao je bubrežni bolesnik. A upravo u vreme najvećih muka sa zdravljem, komponovao je svoje najznačajnije delo, svitu Iberija koja se sastoji od dvanaest impresija iz različitih delova Španije. Pored Iberije, tu je i Španska svita, a najširoj publici najpoznatija Albenisova kompozicija verovatno je Asturias – upravo iz te svite. Mnogi ovo delo poznaju ne kao klavirsko, već u transkripciji za gitaru ili kao Španski karavan, čuvenu pesmu sa albuma Waiting for the Sun grupe The Doors. Možda ova verzija sa tekstom Džima Morisona zaista dočarava pravu Albenisovu pustolovnu prirodu?
Isak Albanis sklopio je zauvek oči 18. maja 1909. godine od posledica hronične upale bubrega. Samo jedanaest dana delilo ga je od 49. rođendana. Sahranjen je na groblju u Barseloni. Albenisova dela nastavila su njegov nomadski život i od tada „putuju“ po svetu. Premda se, prema muzici koju je pisao, čini kao da nikada nije kročio izvan rodne Španije.
Naslovna fotografija: Albenis sa kćerkom Laurom, izvor Wikipedia
Povezani članci
