Pouke iz prošlosti: Sveci, čekajte i mene!

Odmah da bude jasno: ovo nije priča o tome da li postoji ili ne postoji raj, odnosno o onima koji zaslužuju, odnosno, ne zaslužuju da u njega kroče kada dođe sudnji dan.

Sada smo u muzičkim vodama i govorimo o vrlo popularnoj i neobičnoj pesmi. Neobičnoj, jer je to vesela posmrtna pesma. Posmrtni marš, zapravo. Uprkos toj činjenici, u istoriji džeza, ostala je upamćena kao jedna od najveselijih i najvedrijih. Iako je prvobitna namera bila da se uz tonove muzike isprati pokojnik, kada čuju ovu pesmu, ljudi radosno počinju da pljeskaju rukama i pevaju. Preminuli se, dakle, uz veselje ispraća na večni počinak i to je jedna posebna filozofija života, odnosno – prestanka života. Jer tamo gde se očekuju suze, sve odjekuje od razdraganosti.

Reč je o pesmi When the Saints Go Marching In (Kad sveci umarširaju). Pretpostavlja se da ti sveci idu pravo u raj. Zato se kroz stihove pesme Kada sveci umarširaju izražava želja da i onaj koji peva bude uključen u taj stroj!

When the Saints Go Marching In zapravo je crnački gospel. Za početak podsetimo se šta to znači. Pesma jevanđelja ili gospel song, jeste vrsta religioznog napeva Afroamerikanaca. Razvijala se na osnovama duhovne (spiritual) pesme 19. veka. A gospel je bio gradska duhovna pesma. Kratki povici potvrde i odobravanja, odjekivali za vreme čitanja Jevanđelja u crkvama u četvrtima tamnoputih. Ti povici prerasli su ubrzo u pevanje, a iz pevanja – u kratke melodijske forme. One su se potom razvijale u kompleksnije pesme, često praćene i plesom vernika, koji su, početkom 20. veka, u crkvama imali priliku da pevaju uz sviranje džez sastava. Inače, postojbinom gospela smatra se njujorška četvrt Harlem, pa su tako već tridesetih godina prošlog veka ove pesme uveliko izvođene i izvan crkve, tamo gde su svirali i pevali crni muzičari.

Pesma When the Saints Go Marching In nije međutim nastala u Harlemu, već u gradu koji se smatra kolevkom džeza, u Nju Orleansu i zasnovana je na narodnim muzičkim motivima. U prvobitnom obliku, doista je i bila posmrtni marš. U Nju Orleansu negovan je, naime. poseban običaj poslednjeg ispraćaja: džez sahrana. Iza kovčega, do groblja izvan grada, bend je svirao tužbalice, tačnije, bluz… I bilo je to sasvim u skladu sa tužnim obredom sahranjivanja. Ali na povratku s groblja, muzički stil se menjao. Orkestar bi najčešće zasvirao ono što se naziva „hot“ (vreli), ili diksilend džez. Bio bi to konačni ispraćaj uz muziku koja je trebalo da pomogne da se pokojnik, po opštem uverenju, što lakše uspenje do neba. I tako, posle tužnih, sporih melodija, tokom prvih decenija 20. veka, ulicama Nju Orleanska počeli su da odjekuju taktovi diksilend muzike. Povorka ljudi u crnini, svirala je, pevala i pljeskala u ritmu.

Pesma When the Saints Go Marching In postala je veoma poznata u Nju Orleansu. Pravi hit. Bila je i ostala neka vrsta zaštitnog znaka slavnog trubača i pevača Luja Armstronga (1900-1971). Počevši od tridesetih godina prošlog veka on je ovu numeru izvodio redovno. I svi kao da su čekali vrhunac njegovog koncerta: svece koji marširaju. Sam Sačmo pričao je kako je njegova sestra čula pesmu u crkvi na nekoj sahrani i da joj se učinila neprimerenom. A budući da je s neverovatnom lakoćom savršeno prilagođavao melodije koje bi čuo u crkvi u džez standarde, prihvatio se i ove. Ostalo je istorija.

Posle Luja Armstranga i drugih džez muzičara iz Nju Orleansa, pesmu su pedesetih godina prihvatili i Fets Domino (The Saint’s Rock and Roll), a zatim i mnogi, mnogi drugi. U Istoriji džeza Džejmsa Linkolna Kolijera zabeležen je i podatak da su i „Bitlsi“ na početku karijere voleli da odsviraju ovaj veseli posmrtni marš. Uopšte, pesma je širom sveta nailazila na takvo odobravanje i „potražnju“ da se muzičarima Nju Orleansa naposletku – smučila. Ako bi neko od slušalaca tražio (a to se događalo bar nekoliko puta tokom jedne večeri) da sastav odvira Svece, morao je da plati bar petostruko više nego za bilo koji drugi džez standard!

Ipak When the Saints Go Marching In, najčešće se čuje u diksilend izvođenju, i to tako što se obično peva samo refren, a ne svih šest strofa pesme. Doduše, sada je već prilično teško utvrditi koji je muzički aranžman izvorni i koje su prvobitne reči. U svakom slučaju, neretko se izvodi refren u vidu istovetnog pitanja i odgovora: Na primer – pitanje: „Oh, when the Saints!“. Odgovor: „When the Saints!“ ….i tako dalje.

Inače, diksilend stil u džez muzici nastao je negde oko 1915. godine u južnim državama SAD. Zanimljivo, to je bilo vreme kada su u džez orkestre prvi put ušli i beli muzičari. U Nju Orleansu, Njujorku i Čikagu, svirali su oponašajući svoje tamnopute kolege. U toj muzici spajali su se potom elementi regtajma, kao i evropskih uticaja. Mogle su se čak čuti i koračnice. Često su primenjivane sinkope, a u melodiji su se mogli prepoznati obrasci bluza. Dakle, nekakav „veseli bluz“, pun ritma.

Na kraju, vratimo se rečima. Reč je, dakle, o opraštanju od života. Moglo bi se protumačiti da pesma govori o potpunom prestanku života na Zemlji, to jest o apokalipsi. Bilo kako bilo, pominje se Sudnji dan, zvuk trube, Sunce koje prestaje da sija. Sve je to vrlo tužno, pa čak i zastrašujuće. Međutim, sama slika pravdenika (svetaca) koji marširaju (i to u ritmu diksilend muzike), doprinosi tome da sve shvatimo kao šalu. Ruku na srce, takvo viđenje kraja života nije neuobičajeno za mnoge kulture. Možda je upravo i jedino podnošljivo. Samo se šalom, bar delimično, poništava najveći mogući strah. Pod uslovom da o bluzu ne mislimo isto što i Djuk Elington, koji je rekao nešto što se teško zaboravlja: „Bluz je karta u jednom pravcu: od onoga što voliš – ka ništavilu, gorčini i bedi. Eto šta znači bluz.“