Pouke iz prošlosti: Tamo gde je život bio drugačiji

Ovo je istinita priča. Premda su imena izmišljena. Tako je bolje, budući da je ljubopitljivost danas daleko premašila granice dobrog ukusa. A i svima su dostupne alatke za samostalni detektivski rad i mešanje u tuđi život. Bez obzira na vremensku distancu.

Dakle, pre više od jednog veka, u Beogradu, u Palmotićevoj ulici, živeo je jedan ugledan čovek sa svojom porodicom. Uoči izbijanja Prvog svetskog rata, 1914. godine, taj Beograđanin je svoju kćerku Anu, koja je upravo završila gimnaziju, poslao u Švajcarsku na studije. Trebalo je da u Cirihu upiše medicinu. Tako je i bilo. Devojka je počela da pohađa predavanja i mašta o uzvišenom i uzbudljivom lekarskom pozivu.

Na fakultetu je upoznala studenta medicine Valtera Milera. On se razlikovao od svih kolega po visokom stasu, tamnijoj boji kože i priči o svom poreklu: njegov otac bio je Švajcarac koji je oženio prelepu devojku, urođenicu poreklom sa polinežanskog arhipelaga Tonga. Valter je ispričao mladoj Beograđanki kako u njegovoj domovini žive ljudi koji su mnogo bolji od ostalih ljudi na svetu. I da mesečina tamo izgleda potpuno drugačije. Neuporedivo lepše. Malo po malo, njih dvoje su se zbližili.

Ukratko, 1921. godine, gospodinu iz beogradske Palmotićeve ulice, od kćerke iz Ciriha stiglo je pismo sledeće sadržine:

„Hoću da se udam za Valtera Milera koji je nekada studirao medicinu sa mnom, ali je završio hemiju.”

Da li je to bio odraz nekonvencionalnog beogradskog duha, ili samo želja da im se kćerka uda, tek, Anini roditelji odmah su dali pristanak. Premda, ruku na srce, nisu imali pojma odakle zapravo dolazi njihov budući zet.

I tako je Beograđanka postala Ana Miler. Tek venčani par otišao je da živi u Berlin, jer je mladi hemičar našao posao u firmi AEG. Međutim, posle godinu dana skladnog života, rešili su da odu na svadbeno putovanje. Gde? Pa u mladoženjin rodni kraj! U zemlju odakle potiče njegova majka, Kraljevinu Tonga. Bilo je to vrlo dugo svadbeno putovanje, do cilja im je trebalo nekoliko meseci! A kada su stigli na odredište, medeni mesec je potrajao još trinaest godina.

Iz Berlina su otišli prvo do Holandije, pa preko Atlantika i Gibraltara, Sredozemnim morem, Sueckim kanalom, Crvenim morem, Indijskim okeanom, do Cejlona, Australije, zatim Novog Zelanda, Fidžija, i onda, konačno, do polinezijskog arhipelaga Tonga. Istim tim putem, pre više godina, mladi i imućni Švajcarac, Valterov otac, stigao je u najživopisniji zaliv arhipelaga i zaljubio se. Oženio se tamošnjom devojkom i dobili su devetoro dece.

Mlada gospođa Miler odmah je shvatila da bi u tom „najudaljenijem mestu od Beograda”, zaista mogla da bude srećna. Uz očaravajuću mesečinu, palme i krupne, blagonaklone ljude, svaka razdaljina činila joj se nekako lako savladivom. Zato je tu ostala i rodila dvoje dece. Kraj visokih kokosa, hlebnog drveća, banana, sa ljudima poput džinova koji su živeli svoj kratak vek od četrdesetak godina. Ana im je pomagala i lečila ih. Prihvatila je njihove običaje, počev od svakodnevnog ispijanja kave, neukusnog napitka koji se dobija kuvanjem praha istucanog korena nepoznate biljke, posluženim u šoljama od kokosove ljuske. Naučila je i tonganski jezik, za koji joj se činilo da liči na pesmu. Verovatno zato što su im reči bile jednosložne.

U vreme kada se Beograđanka doselila, Tongom je vladala kraljica Šarlota, kćerka Džordža II. Ana je ubrzo primetila da Tonganci odlaze kasno na počinak i da nemaju određeno radno vreme. Ovako je opisala njihove navike: „Kada se kome radi, on radi. Zatim legne da spava. Tamo ljudi ne žure. Šta možeš danas, ostavi za sutra. Ako ne sutra, onda za nedelju ili godinu. Vreme sporo teče. Čemu žuriti i hitati?”.

Primetila je da Tonga žene sve rade sedeći – i peru i kuvaju; da su debele i da obožavaju decu; da Tonganci ne znaju za krađe; da su uredni i čisti i da na spavanje odlaze isključivo kada se okupaju; ribu ne prodaju; ako žele da je jedu, odu i ulove je; muževi se ne svađaju sa ženama. I svi su bili čudnovato neambiciozni. Zato i nisu poznavali zavist. Gospođa Miler je zaključila da su Tonganci srećni ljudi. Jedina strast zbog koje su spremni da se bore do poslednje kapi znoja, bio je fudbal. Naročito su žene bile žustre fudbalerke.

Sve ove nestvarne podatke saopštila je te 1934. godine Beograđanka, srećno udata za Tongoanca. Jer, posle trinaest godina provedenih u raju neambicioznih, a srećnih ljudi, vratili su se u njen rodni grad. Iz Beograda je kasnije ipak otputovala u Švajcarsku gde su živeli, po svoj prilici, srećno do kraja života.

A u rajska ostrva polinežanskog arhipelaga, krajem 2021. godine stigao je korona virus, iako je Kraljevina Tonga prekinula putničke veze sa svetom. Ne tolikom silinom kao u druge države, gde se živi pod zapovešću žurbe i brzine. Ali dovoljno surovo da se pomisli kako je cela priča o pustolovini beogradske studentkinje medicine zapravo izmišljena.

Naslovna fotografija: Zalazak sunca na Tongi, izvor Shutterstock