Pouke iz prošlosti: Urok društva „Stotka i plus“

Engleski pisac Džordž Orvel napisao je da u svakom debeljku živi tanak čovek. Premda se grozio metafora, jasno je šta je Orvel hteo da kaže. Da izgled vara, između ostalog. Tako da i punački ljudi mogu da nose tanane (istančane) misli i takva osećanja. Ipak, ovaj zaključak se u životu retko poštuje. I, uopšte, ta ljudska strast prema udruživanju i podelama, pripadnosti određenoj grupi, naposletku i partiji sa kojom se suprotstavlja drugim ljudima! Možda se u njoj kriju koreni sadašnjeg očitog nedostatka osnovne humane solidarnosti koja bi trebalo, bar u izvesnoj meri, da povezuje sve ljude na svetu. Možda je ovaj uvod i nepotreban, budući da smo i jedne i druge tvrdnje više nego svesni.                  

Pre bezmalo devedeset godina, u Beogradu je osnovan Klub debelih ljudi. O tome je dnevni list Politika izveštavao na 9. strani. Iz članka nepoznatog, odnosno nepotpisanog autora, saznajemo da su početkom tridesetih godina prošlog veka u jugoslovenskoj prestonici cvetala udruženja i klubovi čudnovatih naziva i originalnih ciljeva. Među njima se isticao spomenuti Klub debelih ljudi (muškaraca, a ne žena, što je bilo navedeno i u statutu). 

Zaista, to je za Beograd bila sveža zamisao o udruživanju. U inostranstvu je već bila poznata, tako da se mogla smatrati „uvezenom“. Ideja je naišla na odličan odziv, a pisac članka bio je ubeđen da je za to bila odgovorna „masna srpska kujna koja je pripomogla dostizanja minimuma težine koji je ovaj klub propisivao“. A to je bilo svega 100 kilograma! Te 1932. godine, ni na dalekom horizontu se nije mogla ni nazreti „brza hrana“ prepuna šećera, danas popularno nazvana junk (đubre). Premda je, ruku na srce, bilo i pita i kobasica i pljeskavica…                 

Da se neko slučajno našao u čuvenom restoranu Kleridž na beogradskim Terazijama, smeštenom u nekadašnjoj zadužbini Alekse Krsmanovića, zdanju gde je 1. decembra 1918. godine potpisan dokument o stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, mogao je jedne srede u novembru 1932. godine da pomisli kako u prestonici žive isključivo debeljuce. Navodno, svi su bili iznenađeni navalom i entuzijazmom bucmastih muškaraca, pa tako i izveštač Politike. Osnivački zbor Kluba debelih ljudi bio je jedan od događaja sezone.                

Valja imati na umu da se organizaciji događaja pristupilo vrlo ozbiljno. Pre svega, u Kleridžu su ispitane sve stolice na koje je trebalo da sednu zvanice. Bilo je važno da se ispita koliku težinu mogu da podnesu, kako ne bi došlo do povreda ili burlesknih prizora. Izabran je i predsednik, gospodin Milorad Savić. Reporter Politike obaveštavao je čitaoce da g-din Savić nije bio najdeblji među prisutnima, već najokretniji u sprovođenju zamisli o osnivanju ovog udruženja.               

Dakle, osnivač je saopštio da se ne sme prekršiti sledeće pravilo: u klub ne mogu kročiti oni koji imaju manje od 30 godina i stotinu kilograma. Švercovanje tankih i jedva punačkih nije dolazilo u obzir! Stoga su članovi dužni da kontrolišu težinu svakog meseca na opštinskoj vagi. Ako bi se desilo da neko oslabi, morao je smesta da napusti klub.

Jasno je da je ovakav vid udruživanja debeljuca naišao na podsmeh dobrog dela javnosti – vitki su i tada bez sumnje bili najpoželjniji (a i raznorazne dijete za mršavljenje već su bile dobro poznate), pa je zato u naziv kluba uvrštena i reč „humani“. To je podrazumevalo da su članstvo sebi mogli da obezbede i siromašni muškarci. U Kleridžu su slobodno mogli da jedu i piju najukusnija jela. A i da prikupljaju hranu za sirotinju.                

Izveštaj sa osnivačkog skupa govori da je g-din Savić ipak strepeo od konkurencije. Već na pomenutom prvom sastanku obavestio je prisutne, sa zebnjom, o svojim saznanjima da „izvesna grupa ljudi“, naravno, mršavih ljudi, i to onih ispod pedeset kilograma, sprema zbor za osnivanje kluba mršavih. „Ovo je parodija na naš klub!“, uzviknuo je navodno g-din Savić. Članovi kluba su ga na licu mesta umirili tvrdeći da u Beogradu nema mnogo onih ispod pedeset kilograma, opet iz istog razloga – masne kuhinje.               

Urok je stigao ovo klupsko hvalisanje širokim strukom. Već na početku rata, 1941. godine, u to isto lepo zdanje na Terazijama gde su se okupljale debeljuce, smeštena je ratna kantina okupatorske nemačke vojske. Kakva opominjuća simbolika!               

S druge strane, ne može se reći ni da punački i u 21. veku nemaju poklonika. Ili bolje reći, poklonica. Proslavljeni američki glumac Džejms Gandolfini, čuven po ulozi Tonija Soprana u televizijskoj seriji Sopranovi, uprkos nepodvrgavanju dijetama, bio je proglašavan za najseksipilnijeg čoveka od strane pripadnica lepšeg pola. I još jedan tragičan urok – na vrhuncu slave, Gandolfini je umro od srca 2013. godine, ne navršivši ni pedeset drugu.

Naslovna fotografija: Bivša zadužbina Alekse Krsmanovića na Terazijama, mesto gde se nalazio restoran Kleridž, sedište Kluba debelih ljudi