Pristojne maturske večeri po čoporu sa društvenih mreža

Gde je jun, tu su i maturske večeri, a gde su maturske večeri, tu su i dileme kako se obući. Muškarcima je svakako lakše, mnogi će se opredeliti za odelo i jedino što treba jeste da pronađu ono u kojem neće delovati previše karikaturalno. Što, opet, nije lako kad imaš 18 ili 19 godina i možda se po prvi put hvataš u koštac sa sedenjem u košulji i sakou. Devojke su naizgled u boljoj poziciji, ne susreću se po prvi put sa haljinama i cipelama, a imaju i veću slobodu u izboru garderobe, pa neće delovati uniformisano kao muškarci. Na prvi pogled deluje da je najveći problem da li će naći tašnu koju će moći da nose uz haljinu i cipele. Samo na prvi pogled, jer od nošenja tašne, veći je problem kako će se nositi sa komentarima okoline o njihovom izgledu. I kao da ni to već nije dovoljno teško, već poslednjih godina imamo i društvene mreže, pa maturantkinje treba da se nose i sa komentarima potpuno nepoznatih ljudi o tome kako su se obukle. Pritom, ako u iznošenju komentara među ljudima koji se poznaju i postoji neka kočnica, ona se na društvenim mrežama ne pipa, a noga je uveliko na gasu.

Tako je poslednjih dana jedna devojka okačila na Tviter svoju fotografiju sa mature, koja je izazvala na desetine, ako ne i stotine komentara. Sve je počelo jednim krajnje odvratnim, mizoginim komentarom sredovečnog muškarca koji se našao pitanim da iznese svoje mišljenje o tome kako jedna devojka treba da se obuče za jedan od najvažnijih događaja u njenom dotadašnjem životu. Njegov komentar nije bio usamljen, mnogi su se uključili da ga podrže, čak je među njima bilo i žena, i svi oni su našli za shodno da objašnjavaju devojci šta je pristojno, a šta ne. Ruku na srce, bilo je i mnogo onih koji su je branili, pa je na Tviteru došlo do, kako to vrlo često biva, standardnog malog rata.

I tu smo došli do jedne apsurdne situacije – mnogi su smatrali da je devojčina garderoba vulgarna, pa su krenuli da je vulgarno napadaju. Devojka se dobro nosila sa ovim uvredama, uspevala je da uzvrati uz poneku duhovitu opasku i svaka joj čast na tome. Mnoge starije i zrelije osobe su napustile društvene mreže jer nisu više mogle da se nose sa svom tom toksičnom atmosferom koja je postala neizostavni sastojak, a ova devojka se danima simultano borila sa raznim ljudima koje nikad nije videla i koje, srećom, nikad ni neće videti. Kao da mladost i pre društvenih mreža nije bila već dovoljno teška, nego sad mladi moraju i ovde da slušaju kako ništa ne znaju i kako je njihov izgled neprimeren. A kad onlajn čopor dođe do nečeg što smatra neprimerenim, momentalno se priseća nekih romantizovanih davnih vremena kada je sve bilo primerenije, kada se znao neki red, kada su mladi bili dobri, a mature bile pristojne.

Da li je to zaista tako? Kad god se pokrene pitanje mature, prisetim se svoje. I to ne velike mature, ona se ni po čemu nije razlikovala od ostalih matura u to vreme. Jedino sam se ja razlikovao od sebe danas, zbog čega me prođe jeza kad vidim svoju fotografiju, ali to je valjda osećaj koji skoro svako ima kad gleda slike sa ovog događaja. Pričam o svojoj maloj maturi, održanoj daleke 1994. godine.

Da bi se razumeo neki događaj iz prošlosti, potrebno je vratiti se koliko god je moguće u to vreme, odnosno smestiti ga u neki kontekst. Konktest ‘94. su sankcije, rat, nemaština i naravno turbofolk. Što dovodi do toga da jedna osnovna škola slavi malu maturu u STB-u, u ono vreme čuvenom restoranu u Beograđanki, a da decu zabavljaju dvoje tada velikih zvezda u usponu – Miroljub Brzaković, popularni Brzi i Vesna Vukelić, popularna Vendi. I kao da to već samo po sebi nije dovoljno, kako je restoran velik, a škola ne može da popuni sve njegove kapacitete, organizatori dolaze na genijalnu ideju da proslavu male mature spoje sa nekim seniorskim fudbalskim klubom koji te večeri slavi, recimo, ulazak iz četvrte u treću ligu. Pa onda imamo krajnje bizarnu scenu da dečaci u jeku puberteta bulje u Vendi, dok odrasli fudbaleri u jeku snage bulje malo u nju, a malo u devojčice od 14-15 godina. Ako je povod za ovo prisećanje bila priča o estetici, suvišno je da napomenem na šta su svi ljudi te večeri ličili. Kao što rekoh, to su bile devedesete. I to siromašne devedesete.

Sa ove distance, ceo taj događaj deluje toliko nestvarno da sam čak neke ljude morao da uveravam da ga nisam izmislio. Ne bih ga se ni sad setio da nisam naišao na toliko komentara kako je nekad sve bilo bolje, uključujući i mature i izgled maturanata. Nostalgija je nezgodna stvar, daje nam iskrivljenu sliku, sliku provučenu kroz sve moguće filtere za ulepšavanje, što samo po sebi nije toliko opasno. Opasno je ako tu iskrivljenu i ulepšanu sliku koristimo za napad na druge.

Opet, iskrivljena slika uz vremenski otklon, čak i neke ni malo prijatne događaje pretvara u anegdote, a anegdote i služe da ih se sa prijateljima prisetimo sa setom. I onda ih pričamo, smejemo se, konstatujemo kako smo nekad bili budale, kako je vreme bilo ludo, ali sad smo tu gde smo i vidi nas kakvi smo zdravi i pravi. Da, devedesete su bile teško vreme za odrastanje, ali one su nas čak i ojačale, zar nam nešto fali? Pa, fali nam. Mnogo više nego što mislimo. I neke stvari možda nikad nećemo moći da promenimo, ali neke bismo mogli. Makar one sitne. Za početak, da ne napadamo mlade jer mislimo da ne valjaju.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović