Program za editovanje

Piše: Marija Ratković

Nažalost, sve to nije istina. Živimo u svetu u kome jeste bitno „da li si bucka ili mršavica, imaš li obline ili ne, imaš li akne ili ne, retku ili gustu kosu, male ili velike grudi”. Ta striktna pravila važe za žene, ali ni muškarci nisu pošteđeni idealne slike u koju, kako znaju i umeju, moraju da se uklope. Poznate ličnosti, bilo da su sportisti, glumci, manekenke, spisateljice, influenserke, biznismeni, voditeljke i druga estrada – ponajviše. I da, to jeste nepravedno i to jeste iscrpljujuće.

Ali ne moramo ići daleko do estrade, evo dovoljan nam je Instagram, jedan izlazak u grad ili svadba. Sve devojke svakoga dana u svakom pogledu sve više podižu lestvicu dobrog izgleda. Mršavost jeste statusni simbol, mršavost znači da paziš o sebi, mršavost govori da nisi lenja, da se trudiš više od drugih, da si gotovo božansko biće sposobno da ukroti zemaljske porive i ne poklekne. Budi mršava kaže imperativ, ali ne budi previše mršava – imaj sise najbolje prirodne, imaj struk kao prutić i dupe da se zna da imaš „pravo ženstveno telo”, budi „top” jer ne smeš da budeš daska, ni da „ideš na dvije čačkalice”, bolje je biti „pojača” nego „anoreksična, plastična, lažna” i onda to ide unedogled…

Žene međusobno upiru prstom jedna u drugu i ukazuju na nesavršenosti, dokazuju da su druge lažne, šale se, vređaju ih i pred svima razotkrivaju programe za editovanje kojima „druge”, a ne one, sređuju ten, struk, dupe ili sise i tako stvaraju lažne slike koje onda šta – nekim jadnim malim devojčicama stvaraju komplekse, ženama zavist, a muškarce obmanjuju da su bolje ili poželjnije nego što jesu. A ja se pitam zar ne rade to svi? Od haljine na bilbordu, ruža u radnji, hamburgera u brzoj hrani, pa do zavodljivih slika iz časopisa i knjiga – sve na ovom svetu izgleda bolje nego što jeste. Paradajz ima pravo da izgleda bolje, zašto to ne bi imale žene. Ne, stvarno?

U čemu je problem devojaka koje sužavaju struk programima za editovanje, umesto da provode sate i sate u teretani, ne razumem zašto bi nekome bio problem što dečak sa aknama prekrije akne sa tri klika i to mu da snagu da se suoči sa svetom? Nemam problem ni sa onima koji operišu nos, uši, grudi, vilicu, vade rebra, ugrađuju implante, a posebno nemam problem kada je neko dovoljno inteligentan da to sve radi softverski, ne odlazeći pod nož. Svet je surov, svetu je teško ugoditi i skupo je, a tehnologija je sve dostupnija. Svet traži da ga prevariš!

Nikada nisam bila debela, ali sam bila mršava kada to nije bilo u modi. Nosila sam trenerku ili dve trenerke ispod farmerica, nosila sam troje, četvore čarape jer sam bila opterećena time da sam drugačija i da se ističem a nisam želela da se ističem. Kao tinejdžerka sam imala bubuljice, i u začaranom krugu sam ih prekrivala šiškama, zatim sam morala da sklanjam šiške, lečim se, izlažem, pa opet skrivam. Svaki dan je bio noćna mora jer nisam znala da postoji korektor ili puder, a ni fotošop. Iz tog perioda gotovo da nemam slike. Da mi je tada neko rekao „lepota je u tebi” pljunula bih ga i rekla „da, ali idi to reci svima u školi”, jer kad bi svi bili svesni da je lepota „u nama”, i da kombinovana koža nije „masna” ili „nečista”, da mršavost nije „bolest”, i da devojke sa malim grudima nisu „daščare”, mogli bismo da primenimo neki od tih saveta koji se olako daju, ali malo toga rešavaju. Jer lako je reći „volite sebe” dok se vrti sedamdeseta reklama o „uklanjanju pomorandžine kože”, „ružnim kolutovima oko očiju” ili bilo kojim od znakova zapuštenosti, nebrige, neaktivnosti, prljavštine, nemoći, bolesti, siromaštva koje treba da uklonimo iz sebe. Lako je reći volite sebe, kada te ne voli ili ne prihvata društvo u kojem si. Teško je voleti sebe, za to je potrebna i ljubav i mudrost. To je celoživotni cilj, to se ne postiže odlukom.

Mi moramo da budemo dobri, zdravi i lepi, i tu nema zajebancije, niko ne želi da mu poturaš pamet ili dobru dušu na mestu belih zuba, punih usana, lica bez bora i besprekorne linije. Ne smeš da smrdiš ili imaš dlake, to se smatra direktnom uvredom okruženja. I ne, nemaš slobodnu moć odlučivanja, postoje čak i priručnici o tome kako treba da izgledaš na radnom mestu, u školi ili u banci, recimo. Sve i da želiš da budeš zapuštena i grozna, kao što je možda tvoja duša unutra, rizikuješ da ti se pojavi tim stilista i šminkera iz nekog rijalitija koji će ti pomoći da ponovo budeš ljudsko biće, a kada ti razmrse kosu, osenče je u skladu sa aktuelnim trendom, zagrižaj koriguju, stave krunice i istaknu konture lica, uz malo rumenila za zdraviji izgled, obući će te u sezonu 2019, i dati neke opšte smernice stila, koje posle samo nadograđuješ. Pokazivaće tvoje slike „pre i posle”, i nazdravljati dobro obavljenom poslu, dok će publika aplaudirati. Kao ona baba iz reklame, koja je unuka prvo izlečila od akni, a potom i oženila. Da nije svima jako smešno i zabavno, bilo bi užasno tužno. Jer jeste tužno. Tužno je što Kim Kardašijan ne želi da se jebe bez šminke, tužno je što ona naizgled ima sve, a oseća se užasno nesigurno dok u stvarnosti ne postigne efekte programa za editovanje fotki. Kapirate? Svet je otišao dođavola jer mi živimo teror „pravog”, „istinitog”, „prirodnog”, pa onda editujemo stvarnost u pokušajima da bude pravija, realnija, istinitija.

Danas ne smeš da budeš debeo. I normalno je da žene odlepe ako je neka od njih debela i ne možeš joj ništa. Mi smo sve suočene sa istim imperativima i ako samo jedna od nas odbije da igra po pravilima teretana-gladovanje-editovanje, to krvavi trud svih ostalih obesmišljava. Ta jedna koja kaže „vidite ja sam prirodna”, zrači drskošću i cinizmom pred svim onim koje se znoje, odriču hrane i troše sate i sate, praveći se boljim nego što jesu, istežući granice mogućeg da bi ispunile surove eliminišuće kriterijume. To nije ljubomora i „nezadovoljstvo sobom” to je suštinska svest o nepravdi – da, nekima se ipak toleriše da budu različite, dok sve ostale društvo uteruje u jedan te isti kalup tonirane kose, konturisanog lica i figure peščanog sata. Ta različita, ta suviše obična, suviše niska ili prosto debela samo je aberacija, izuzetak koji potvrđuje pravilo i njenu suštinsku izuzetnost jer – mora da je mnogo bitna i mnogo bogata lepotom iznutra – kada može, kada sme da se razlikuje.

Znate ko ima pravo da bude debeo? Neko ko je siromašan, nezanimljiv i neuticajan – sigurno ne. Debljinu društvo toleriše samo ako je prati medalja iz olimpijade u matematici (previše je učio), vrhunski humor (cirkuske veštine?), teška bolest (hormonski poremećaj) ili prosto muški pol (pa šta što ima stomak, on je muškarac). Debela žena iz niže klase mora da spase svet da bi imala pravo da postoji u javnosti. A i tada biće sama, offline i online. Jer tako radi svet. Svet je nepravedan, licemeran i loš, to znamo.

I šta nam ostaje? U sebi sam istrajno ponavljala mantru da lepota dolazi iznutra, ali sam prvi put obukla kupaći kostim bez jastučića sa punih 36 godina. Nikada nisam mrzela svoje male grudi, zato ih nisam operisala, ali sam ih se užasno stidela – jer ih mrze drugi, da ne kažem svet. A svet je jako teško izmeniti. Znam koliko je strašno tužno kad voliš sebe, ali te „svet” kao zla kozmetičarka ubeđuje da je to što imaš i jesi nedovoljno i da moraš sve da promeniš da se uklopiš. Znam kako je kad nemaš načina da ubediš svakog ponaosob da nisi zapušten ili loš ako ne uspevaš da dosegneš aktuelne norme – bilo da imaš stomak, salo koje preliva, celulit, fleku, nazolabijalnu boru, zubni kamenac ili uske kukove. Znam kako je kad nemaš dovoljno lajkova da bi tvoja reč nešto vredela. I zato, dok ne promenimo svet, dok ne smislimo način da ljudi prestanu da povređuju jedni druge, da se jedni bučno rugaju, a drugi da pate, programi za editovanje slika su sasvim okej rešenje. Svet vredi prevariti.