Šta ćemo ako Baja Mali Knindža postane disident

Odrastanje tokom devedesetih podrazumevalo je mnogo večeri provedenih sa ostatkom porodice uz televizor, na kojem se, u skromnoj ponudi od tek nekoliko TV kanala, pratilo ono što je većini ukućana bilo prihvatljivo. Tako je u mom domu, kao i u mnogim drugim početkom devedesetih, Minimaksovizija bila emisija koja nas je često okupljala. Iz ove perspektive, sve to mi deluje dosta bizarno, pogotovu što je u njoj bilo previše ljudi koje možda nije najbolje da gleda neko od jedanaest ili dvanaest godina, ali tada sam voleo da je pratim, možda baš zato što sam osećao da takva emisija nije primerena mojim godinama. Jedan od ljudi za koje sam prvi put čuo u Minimaksoviziji bio je čovek umetničkog imena Baja Mali Knindža. Nisam upamtio njegov lik, kao ni muziku, ali je njegovo ime bilo previše upadljivo i momentalno sam ga memorisao.

I ostalo je to ime dugo u mom sećanju, iako godinama nisam čuo ništa o njemu, pa sam pomislio da je verovatno odavno prestao da se bavi muzikom. Sve dok pre nekoliko godina nisam otkrio da ne samo što je još uvek aktivan, već je poznatiji nego ikad. Što bi trebalo da dobije i potvrdu kroz nekoliko dana, kada će održati svoj do sada najveći novosadski koncert.

Činjenica da ovaj muzičar planira da nastupi u čuvenom Spensu izazvala je sijaset različitih reakcija. Neki su oduševljeni, drugi negoduju, a ima i onih koji se zalažu za zabranu ovog događaja, zbog kontroverznih nacionalističkih i šovinističkih poruka koje se mogu naći u njegovim pesmama. Što me je, kao i mnoge druge ljude ovih dana, navelo da postavim sebi pitanje da li nečiji koncert treba zabranjivati? Na stranu njegova muzika i poruke koje ona nosi, želim da verujem da se podrazumeva da je ona loša i ne bih želeo da trošim ni svoje ni vaše vreme u analizi stihova koje on peva, ali čak i ako je u pitanju najpogubnija muzika koja se ovde ikad pojavila, da li nam ona daje za pravo da pokušavamo da se organizujemo u nameri da zabranimo nastup njenog izvođača?

Zabrana nečijeg komercijalnog nastupa, gde postoji određeni broj ljudi koji su spremni da plate kartu, opasna je stvar i može da otvori Pandorinu kutiju, gde bi razne druge grupe ljudi dobile motiv da se trude da zabrane neki drugi koncert. Ono što su meni kič i šund koji kvari omladinu, vrlo lako za nekog drugog može da predstavlja muzika koju ja slušam. Da, možemo se složiti da je slučaj poruka u pesmama Baje Malog Knindže ekstremniji primer nego kod mnogih drugih izvođača, ali kako odrediti koja je granica koja ne sme da se pređe, i još važnije, ko je taj ko određuje tu granicu i ko garantuje da se sa njene druge strane sutra neće naći neki nama drag umetnik. 

Postoji i druga, možda još opasnija stvar. Ovih dana pratim zanimljivu mini-seriju The Playlist, koja govori o nastanku najpoznatijeg streaming servisa Spotify, i na početku se spominje jedan zanimljiv, dodao bih i krajnje logičan podatak. Pre nastanka Spotify-a postojao je piratski sajt The Pirate Bay i velike izdavačke kuće su na sve moguće načine pokušavale da ga ugase, zbog čega su pokretale nekoliko sudskih sporova. I svaki put kada bi počelo suđenje, popularnost ovog sajta drastično bi se povećavala. Mladi su počeli da ga percipiraju kao bunt protiv establišmenta, borbu protiv sistema. Slična stvar bi jako lako mogla da se dogodi i sa popularnošću Baje Malog Knindže kada bi sutra uspela inicijativa da se njegov nastup zabrani. Koliko god njegove pesme mnogima smetale, verujem da bi više smetala ideja da će ga ljudi, pogotovu mladi, sutra gledati kao disidenta, a slušanje njegove muzike posmatrati kao vid prkosa.

Inicijativa za zabranu nečijeg koncerta, ali i samo višegodišnje coktanje sebi u bradu, pogotovu kuknjava na društvenim mrežama, previše je laka. Ona nam pomaže da iznesemo neki stav, da se izrazimo i pronađemo sebi slične coktače, čime ćemo stvoriti iluziju kako smo intelektualna manjina, ali srećom nismo jedini, ima još ljudi sličnih nama, pa samim tim ima i neke nade. I onda, u ritmu tog coktanja, već godinama slušamo iste priče, ponavljanje istih opštih mesta, između ostalih kako su Beograd i Novi Sad nekad bili sjajna i urbana mesta, a onda su došli seljaci, sve upropastili i mi naše gradove više ne možemo da prepoznamo.

I zato hajde da malo manje snage trošimo na kukanje nad svojom sudbinom i probamo da vidimo šta možemo da promenimo u našim sredinama. Koncert Baje Malog Knindže nije problem ako postoji mogućnost da se održe razni drugi koncerti, čime će se publici predstaviti što različitija muzika sa drugačijom porukom. Što je jedan od načina i da se ljudi menjaju, pogotovu mladi. Oni koji vole muziku dotičnog izvođača teško će promeniti svoj ukus i otkriti nešto novo ako im govorimo da su seljaci koji su uništili naš grad i da koncert njima omiljenog pevača treba zabraniti. Takav pristup samo će povećati podele, još dublje nas zakopati u rovove i jedino što ćemo od toga imati je iluzija posebnosti od koje, kao i bilo koje druge iluzije, nemamo ništa. Vrlo slična priča i onoj o političkim podelama na nas pametne i progresivne, i njih glupe i krezube.

S druge strane ako pričamo sa tim ljudima, saslušamo ih, možda ćemo ih bolje razumeti i shvatiti zašto vole neke stvari koje nama nisu jasne. Pa ćemo kroz razgovor možda moći i da im skrenemo pažnju na nešto drugo, možda im otkrijemo nešto što sami ne bi uspeli. A čak i ako ne uspemo, dokle god postoji šarolikost ponude, dok ima dobrih koncerata, festivala, predstava, filmova, izložbi nemamo razlog za brigu. I važnije je da našu snagu usmerimo ka tome, da se svim silama mobilišemo u želji da tu ponudu obogatimo i što bolje promovišemo, nego da kukamo i mantramo iste prazne priče. Mada, jeste lakše kukati.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović