Svi naši promašaji
Prošle nedelje jedna javna ličnost izvukla je staru fotografiju jednog političara. Zapravo, nije u pitanju klasična fotografija, već je reč o dvadesetak godina starom snimku iz spota jednog domaćeg pank benda. Spota u kojem je ovaj političar statirao sa flašom piva u parku. Sam spot i pesma nisu toliko diskutabilni, kao ni pivo u rukama političara, koliko su sporne neke njihove druge pesme, u čijim tekstovima pozivaju na nasilje i šire međunacionalnu mržnju. Ako je političar onomad bio u njihovom društvu, makar i samo u tom spotu, da li to onda znači da je na neki način dao podršku i tim drugim pesmama i porukama koje se u njima nalaze i, još važnije, da li to može da utiče na njegovu sadašnju karijeru?
Nije važno o kojoj javnoj ličnosti i kom političaru je reč. Pretpostavljam da mnogi već znaju, ko ne zna a zanima ga, lako će sam otkriti. Ovde nemam nameru da komentarišem politička prepucavanja, već mi je ceo ovaj slučaj zanimljiv baš zbog postavljanja pitanja koliko u današnjem vremenu možemo da pobegnemo od svoje prošlosti. Što otprilike reče jedna devojka pre mnogo godina na Tviteru – hvala Bogu da u vreme moje mladosti nisu postojali mobilni sa kamerama.
I zaista, osetim blagu nelagodu svaki put kada me Fejsbuk podseti na nešto što sam napisao pre 13-14 godina. Pritom sam tada bio u poznim dvadesetim. Kakav li je tek osećaj kod ljudi kada ih ova društvena mreža podseti na stvari koje su pisali u srednjoj školi ili početkom fakulteta? Ali, na stranu kako nama deluje podsećanje na neku staru verziju nas samih, koja se nekad toliko razlikuje od nas danas da deluje kao da je u pitanju neka druga osoba, još je veći problem što i drugi ljudi mogu da vide nas iz prošlosti. Od naših starih stavova, interesovanja, rezonovanja, preko našeg nekadašnjeg humora, pa sve do toga kako smo izgledali, šta smo nosili i kakve smo frizure imali.
Povezani članci
Danas je, lakše nego ikad pre, zbog društvenih mreža moguće izvući nečiju misao od pre pet, deset ili petnaest godina i to misao od reči do reči, gde ne može čovek da se vadi da je u pitanju loše parafraziranje i da nije to baš tako rekao. S jedne strane, ovo je vrlo nezgodno, jer nekoj davnašnjoj misli često nedostaje kontekst da bi se u potpunosti razumela. Postoji, međutim, i situacija kada i sa njenim stavljanjem u pravi kontekst, ona i dalje zvuči podjednako pogrešno. Šta se dešava kada nas neko suoči sa nečim iza čega smo nekada stajali, a danas bismo mi prvi osudili nekoga ko bi tako nešto rekao?
Baš ništa. Stara misao, kaže čovek, se menja, a poslednjih godina, upravo zbog mogućnosti da se tako lako podsetimo sebe od pre deset ili više godina, ta promena je vidljivija nego što je pre bio slučaj. Svako od nas se menjao, pogotovu u mladosti, i nikad mi neće biti jasni ljudi koji se ponose kako sa 40 godina imaju iste stavove kao i sa 20. To može da znači ili da su sa 20 bili jako zreli, ili da su sa 40 ostali na nivou klinca koji je tek izašao iz puberteta.
Ipak, ma koliko se svi menjali, kao da i dalje to ne prihvatamo. Kao da želimo da verujemo da naša fotografija od pre deset ili dvadeset godina samo naizgled prikazuje nekog ko nema previše fizičkih sličnosti sa našim izgledom danas, ali da je zapravo ona i tada mislila manje-više sve isto kao i sada. A istina je zapravo često drugačija, neretko je razlika u izgledu manja od razlike u pogledima, i bolje bi bilo da se kolektivno suočimo sa svim našim nekadašnjim mišljenjima, nego da kod drugog tražimo nedoslednosti iz prošlosti.
Naravno, sve se ovo ne odnosi na neke previše radikalne stavove, ili još gore, iste takve postupke. Postoje gresi iz prošlosti koji su toliki da ne zastarevaju i ne mogu se pravdati mladalačkim lutanjem. Isto tako, ljudi koji žele da obavljaju javnu funkciju poput političara, svesno ulaze na teren gde će se sa velikom lupom posmatrati ono što rade i što su radili, pa bi, shodno tome, mogli da smisle bolje objašnjenje u slučaju da ispliva neki njihov kontroverzni snimak iz prošlosti.
Nasuprot njih, svi mi koji nemamo ambiciju da se sutra kandidujemo na izborima možemo da se, nakon početne nelagodnosti, samo nasmejemo kad vidimo kako smo nekada izgledali i šta smo tada govorili. Na kraju krajeva, svi ti promašaji, sva ta lutanja i zablude, formirali su ove današnje verzije nas. U teoriji možemo da kažemo da je možda moglo i bez toga, ali u praksi to nikada nećemo moći da potvrdimo. I zato, poštujmo svoju prošlost čak i ako se toliko razlikuje od sadašnjosti i nadajmo se da ćemo se i u budućnosti čuditi nekim stvarima koje danas pričamo. Jer, bilo bi previše dosadno kada bismo uvek bili isti.
Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović
Povezani članci
