U pet kod ringišpila: Ko je, ko je?

Ima već nekoliko dana da sam odlučila da je to to – vreme je da bude proleće. Ajd’ i što sam ja odlučila, odlučim ja svašta pa ništa od toga, nego stvarno sve ide naruku, i ove povisoke temperature, iako načisto iščašene, za ovakvu odluku prilično zgodno dođu. To sad naravno ne znači da je ova stvar sasvim rešena i da već sledeće nedelje neće sneg da nam se navali na vrat i prozore, ali sada je ovako kako je. Prolećno. Tim povodom sam raskitila jelku, presadila staro cveće i kupila jedno lepo novo koje ne znam sad tačno kako se zove ali jesam pitala, a uzela sam i set novih čaša.

Obavila sam i preuranjeno veliko prolećno spremanje. Zamenila zimski tepih prolećnim ćilimom, raspetljala sve kablove i punjače i uredno ih obeležila krep trakom, prerasporedila police, uglačala ogledala. Ispostavilo se doduše da je to dosta ozbiljan posao i da što više glancaš, to je gore, ako ne znaš kako. Ja baš nešto i ne znam, ali sam u pauzama dok sedim sa pajalicom u ruci i svim slučajno pronađenim rekvizitima na glavi i razmišljam valja li dracenu okititi sa onih par ukrasa koje nemam više gde da odložim, malo guglala trikove pa je još i ispalo okej.

Ali nema sad to ni veze što danas umem da čistim ogledala, a juče nisam nego, dok sam brisala jedno manje, takoreći najmanje što imam, setim se kako sam pre neki dan između „daj mi”, „dodaj” i „da li ima još…” i vetra koji nas je pobrisao sve redom, čula Ivana koji kaže da se zahvali za svako jutro koje je dobio gratis i za svaki slučaj pogleda u ogledalo jer nikad ne zna šta će videti. Zvuči prosto, i znam, volim i ja da verujem da postoje mnogo složeniji koncepti, ali biće da stvarno mnogo toga stane u „ne znam šta ću videti sutra”.

Ja recimo ustanem tako nekad, pogledam se i ne vidim ništa. Nešto sam sva ćoškasta, daleka i nedovoljna. Sve čekam nešto da se desi pa da se vratim u sebe, da me neko podseti kako smo prošle godine radili nešto zabavno, da se setim da umem, da me nešto zapakuje i posloži i vrati kazaljku na kako treba. Onda opet, nekad ustanem i svuda sam. Gde god bacim pogled vidim kosu i oči, i pomislim – čoveče, kako je čudno imati telo, i kretati se, i nastupati svaki dan njime u svetu, i češljati se, i zube prati, i trepavice je baš čudno imati, a o nožnim prstima da ne govorim.

A bude i dana kad gledam i gledam i vidim baš svašta, ali ne bog zna šta čime bih se mogla pohvaliti. Sve me gleda totalno prazno i vidim odjednom sav nataloženi umor od svih onih „sve je okej” kad ništa nije. Vidim neku ravnodušnost prema ishodima i to da mi je poprilično dosta svega. I onog što je bilo pa prošlo, pa mi malo i nedostaje, i onog što se nikada nije ni desilo. Toga ponajviše. Nemam ni želje, ni vremena više da ga čekam.

Bude, pa, i dana kad sve liči na dobro, samo što ja uopšte ne ličim na sebe. Ide, samo što ja ne znam ko sam i pokušavam oprobane fore da se nađem, ali džabe – kako god okreneš, ja ispadnem neko drugi. Na sreću, dođu i oni bolji dani kad sve što jesam sam ja, i tako lepo se vidim, da me prođe toplina samo kad se setim kako nežno nekad umem da kažem i dobra si i dovoljna si i voljiva si i da je strah samo u nogama.

Čudne se stvari događaju tu sa samim sobom, ali gura se. Jedino ne znam šta se radi onog dana kad se iz ogledala osmehne neka vidno starija ja, a ja pojma nemam kakve veze imam sa njom i kad pre. Biće da se verovatno privikneš i na to, klimneš glavom, upoznate se i to ti je što ti je, od sad tako.

Sve u svemu, uopšte nije jednostavna situacija sa tim ogledalima. Stvarno čovek ne može da bude siguran ko će ga tamo sačekati sutra.

Fotografije: Teodora Jeremić