U pet kod ringišpila: Malo

Već nekoliko dana zaredom gotovo u svim prilikama, raspoloženjima i delovima dana jedem čokoladne bombone. Ruku na srce nisu to baš neke koje bih sama birala, ali kako sticajem okolnosti imam punu kesu ja stvarno ne vidim šta se pametnije može s njima uraditi. Deo sam spakovala i razdelila, priličan deo pojela, a kako stvari trenutno stoje ima bar još toliko za savladati. A te pomenute okolnosti su počele skroz naopako kada sam pre nekoliko dana, u sate u kojima sam odavno planirala da budem u krevetu ja ipak bila na ulici i spotakla se o nečiji telefon. Lepo spakovan u tvrdu futrolu, zaključan, pa još i na norveškom, i i više nego dovoljan povod za razmišljanje o različitim tokovima večeri.

Teklo je otprilike ovako: pijani Norvežanin je nakon cele noći partijanja mogao izgubiti telefon i sada ne zna kako da se vrati u stan jer bez telefona ne zna koja mu je adresa pa tako sam i poluošamućen tumara ko zna kuda. Pijani Norvežanin je ipak imao pomoć prijatelja i stigao bezbedno kući, tamo je odmah pao u san i zvaće ujutru kada primeti da mu nema telefona. Pijani Norvežanin uopšte nije Norvežanin već samo živi tamo, ovde je došao za praznike, čovek je iz kraja i zna veoma dobro gde se subotom kupuju i najbolje pečeno pile i najhrskaviji hleb a kamoli gde živi.

Norvežanin, pored toga što nije Norvežanin, možda uopšte nije ni pijan nego se vraćao iz velike vikend nabavke, izlazio iz kola, nosio kese, pričao sa ženom (e ona već jeste Norvežanka), držao i novčanik i ključeve i kese i nešto je moralo ispasti. A možda ima i decu, pa je telefon bio kod njih, a s njima se nikada ne zna i eto telefon ostao da leži na ulici. Pijani Norvežanin je možda zapravo i Norvežanka, te svi isti scenariji mogu da se primene i na nju, ali me je kako god okrenemo tešila misao da će sigurno neko zvati kada sati budu pristojniji.

Ne bih da se hvalim, ali imala sam spremno i nekoliko solidnih i filma vrednih planova ukoliko se to i ne desi kako da pronađem vlasnika samostalno i vratim nađeno, da mi je malo čak bilo i žao što nisam imala priliku da ostvarim ama baš ni jedan. “Nešto malo da ti se zahvalim, spasila si me.” rekla je nešto kasnije devojka kada smo se jutrom našle na kafi i primopredaji. Ja njoj telefon, ona meni veliku kesu bombona.

I sad ja tako jedem te bombone dan četvrti, razmišljam o toj reči “malo” i sve se nešto mislim kako uopšte nema malih stvari. Mene su recimo ove bombone puno obradovale. Usrećilo me je i što ona nije izgubila telefon jer znam kako je gadno bilo kad ja jesam. I nju je obradovalo što je imala sreće pa je sve ovako prošlo, i iako bi lako kupila i nov, to malo sreće ipak pravi razliku. Nešto me potom podsetilo kako Asghar na metro stanici ima najdelikatnije pokrete koje sam ikada videla. Dok seče kebab i nanosi jogurt i začine to čini tako nežno i sa tolikom pažnjom da deluje kao da mu donosi neverovatno zadovoljstvo. Asghar recimo sigurno zna da nema malih stvari ni malih poslova, i da nije lako biti jednostavan i srećan ali da je i povezano.

Onda mi se javilo da sam sinoć sanjala kako sedim na plaži, jedem mladi luk i rotkvice i ne radim ništa drugo osim što sedim i jedem, i kako bi baš to malo sada rešilo sve. Potom sam nešto razmišljala kako ja nikada nisam umela malo da se zaljubim i ne znam kako to ljudi rade. Uvek je baš ozbiljno i važno i veliko, nekad samo traje kratko. I kako kad mi nešto malo fali obično počnem samo o tome razmišljam. Znači ni to nije malo. A i ono “malo sačekajte” obično traje zauvek.

“Sreća je u malim stvarima”. Kakva glupost. Pa ne postoje male stvari. Male radosti, mali uspesi, male pobede, male ljubavi. Mene ako pitate sve je to baš veliko. I kad ukradeš malih pola sata od sebe i drugih, i kad ti još malo prolista biljka, i kad malo dremneš pa se osetiš kao nov, i kad uspeš da ustaneš i ako ne želiš, i ono malo “javi se kad stigneš”, i kad ti samo malo zatreperi u stomaku. Nije malo ni kada ti zrak sunca padne na samo jedan kapak, pa osetiš koliko moćno greje, i kako je prosto neverovatno koliki put je taj zrak prešao a još ima i ko da ga dočeka. I kad ostane kafe taman toliko za tu prvu jutarnju, to tek nije malo. Sve su to ozbiljni događaji.

E sad, jedino mali ljudi možda postoje, tu već ne znam šta bih vam rekla, ali sam svakako mišljenja da njih valja samo malo i zaobići i to vam je to. Ostalog što se tiče, osim “malih” stvari, sve drugo se već dogodilo i nije nešto preterano vredno pomena.

Fotografije: Teodora Jeremić