U pet kod ringišpila: Sredom uveče

Iz prilično neplaniranog popodnevnog sna probudila sam se neobično kasno i sa povećom glavoboljom pod kojom su i dalje tutnjale sve one iste misli koje sam pokušala da obuzdam jednom malom turom spavanja. Još uvek jednako zamarajuće, ali sada barem rastopljene i maglovite. Do kraja večeri ćemo se vratiti na staro, znam, samo još sa dodatkom glavobolje. Kako god okreneš, 1:0 za glavu. Ceo ovaj dan od svog početka liči na jedno veliko „štagod” i pošto nemam nekih ozbiljnijih planova, izašla sam na terasu sa samo jednim ciljem. To jest, dva.

Prvo, da se nadišem vazduha kog malo ponestaje u stanu, a drugo, da barem nešto danas uradim celovito, od početka do kraja, i jednu za drugom ispušim sve cigarete koje su mi ostale. Negde na drugoj mi je postalo jasno da nisam sasvim sama u ovoj večeri. Komšije su, kako se čini, u vazda sličnim neizdržima, i na ovaj neformalni skup stanara je došlo podosta sveta. Iz drugih zgrada i po neke sasvim druge odgovore, ali tu smo. Svako na svojoj terasi, gledamo se i škiljimo kroz mrak i grane i sasvim sam uverena da se svi pitamo isto – „Koliko dugo ova/j sedi tamo?”. U pravu je Momčilo, „ovo je strašno velik grad” i nije lako da budeš sam u njemu. Čak i kada to zaista želiš. 

Ne znam čime su se svi ostali zanimali i kako oni smiruju svoje igranke bez prestanka, ali što se mene tiče zaključila sam da brojanje pomaže. Tako sam došla do nekih stotinak svetlećih prozora na kojima gotovo nijedno svetlo nije jednako onom drugom. Sto sedamnaest, da budem sasvim precizna, ili barem onoliko koliko mogu da budem. Sve valja dovoditi u pitanje. Nikada ne znaš ko stoji iza „preciznih podataka”, možda baš neko kao ja kome brojke uopšte nisu jača strana, niti imam metod za obavljanje ove sasvim suvisle radnje koje sam se prihvatila. A i ruku na srce, nije jednostavno. Situacija je krajnje nestabilna i menja se iz minuta u minut.

Neko je upravo ovog trentuka ušao u kuću posle celog dana tumaranja po ko zna kojim ulicama i čijim pričama. Možda je vozio sa Zvezdare ili iz Stare Pazove, bio u gostima i jedva čekao da se vrati u stan. Da baci ključeve, tresne vratima, izuje cipele što tupo i dosadno pritiskaju desni čukalj, upali malu lampu i konačno čuje tišinu. S druge strane, neko samo što je pogasio sve i izašao u noć. Špricnula parfem, obrnula šal duplo i sletela da lovi taksi po ulici. Neće ga biti, svuda će kasniti, ali će baš zato u autobusu naleteti na nekoga zbog koga će se tok večeri sasvim preokrenuti. Neko me pa i zbunjuje. Kao recimo onaj na trećem spratu preko ulice. Čas jeste čas nije. Čas ga ima, čas totalni mrak. Uopšte ne znam kako da ga računam, ali je barem izvesno da smo jednako neodlučni da li ovo večeras treba prespavati ili proživeti.

A stvarno je nekako dobro veče da se svašta desi. Miriše na proleće u zimu. Na ludilo koje dolazi da ostane. Hvata polako i ljuljuška dok te sasvim ne obuzme želja da uradiš nešto nepromišljeno makar to značilo i da se poslednjim parama u dva ujutru odvezeš na drugu stranu grada sa koje nemaš kako da se vratiš do jutra. Ili narednog sutra. Opet, jednako je dobro i da se ne desi ama baš ništa. Da gledaš ispred sebe i brojiš prozore onih budnih i malo spremnijih od tebe da im se večeras desi život. Svučeš prašinu sa slike prstom, onako usput ka kuhinji laktom obrišeš policu, čajem zaliješ cveće i napraviš sutlijaš. Prosto da čovek poludi sa sredom i svim njenim mogućnostima.

I tako već drugi sat sedim i mislim se – stvarno bih mogla svašta večeras. Mogla bih da napravim kolač i odnesem komšiji pored. Mogla bih sa nekim i da se posvađam, eto onako. Mogla bih da gledam Salaam Bombay pa posle guglam kako sašiti sari, koliko Mumbaj ima stanovnika i otkud baš takvo ime Bombaj Štampi. Ili da odem na „samo jedno piće”, pa završim jutrom u sumnjivoj kafani sa ljudima koje su male šanse da bih drugačije srela. Da do duboko u noć pišem patetične poruke koje bi zgrozile sve moje prijatelje. Da otkrijem novu omiljenu pesmu, namažem nokte u crveno i najvećom kašikom stučem ceo sladoled. Nema šta mnogo da se desi sredom uveče, ali je dobro znati da može sve.

Fotografije: Teodora Jeremić