U pet kod ringišpila: Sutra

Danas baš i nije neki dan. Kako se ispostavilo, sve loše vesti, misli i obaveze od kojih sam bežala nisu odustale već su samo promenile taktiku, pa više ne jure za mnom, nego me sad dočekuju i presreću, i kako čovek da se oseti kad se tako nešto desi nego stešnjeno i nespremno. A pravo da vam kažem, ni ne diše se baš najbolje danas. Oblaci se nagurali, ne vidiš ni parče slobodnog neba, pa ovako teški i ujedinjeni mi sve vreme prete i unose nemir i nemaju ni najmanju nameru da olakšaju situaciju. Pritegli me, razgoropadili sparinu, zaustavili vazduh, usporili vreme, tačno da postaneš nekako umorniji i teži svakim korakom. I u telu mi se nakupila neka teskoba. Suve su mi oči, i znoje mi se dlanovi. Neudobna sam, sve me žulja i nikako da pomislim ni jednu jedinu misao koja bi me obradovala. Tek po neka malo odškrine vrata, proviri nakratko, pa se ipak predomisli.

Da stvar bude još gora, ja ceo dan kao da nešto iščekujem, a da me pitate šta, evo lepo ne znam da odgovorim. Ne znam ni šta bih, ni koga imala da čekam u ovom trenutku u svom životu. Oni koji su tu tu su, od onih koji nisu sam previše davno odustala da bih im se i nadala, a kamoli ih čekala, oni kojih nema mi svakako nedostaju, nekad manje, nekad više, ali konstantno. Sve je kao i obično samo što danas nešto fali. I naravno da sam pokušala, čak i u nekoliko navrata, da otkrijem šta bi to moglo biti, međutim problem je što i kad stigne ono što sam do malopre jedva čekala, ja sve nešto gledam u stranu, gore-dole ili kroz prozor, oklevam, premišljam se. Dakle, nije to to.

Sve u svemu, kao što rekoh, nešto mi baš i nije dan.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

U takvom rastrojenom i gotovo nepodnošljivom stanju shvatila sam da postoje samo dve stvari koje mogu da uradim. Da odem kući da se istuširam i promislim stvari drugačije ili nastavim da šetam i produžim do pijace. Na jednom prozoru preko ulice crvene begonije su me ubedile da je pijaca ipak bolja ideja. Na jednom drugom prozoru malo dalje niz ulicu, omanja bela šapa se protegla i provirila taman toliko da ovlaš dotakne metalni sims i vrati mi u sećanje sliku malog bara kod crkve u Valensiji i lenje dane kad je sve bilo najlepše moguće. Korak po korak, prozor po prozor i sa malog trga izbijam pravo među tezge.

A tamo, sve kao i inače. Ovde kao da pojma nemaju da je dan ovako glup i težak, pa se stvari sasvim neometano odvijaju svojim dobro uhodanim ritmom. Gužva, žamor, šuškanje kesa, čuje se prskanje vode sa česme koja je ostala napola otvorena i gukanje golubova koji se gnezde u bari ispred. Kotrljanje kolica preko napuklih granitnih ploča, miris testa, tup udarac jabuka koje padaju jedna za drugom sa tezge. Neko zove Miloša da se vrati po bicikl, u daljini udara lopta, u blizini miriše prženo meso. Krmenadle.

Između ribarnice i dugog niza cveća, naslonjena na žardinjeru sedi devojka otprilike mojih godina. Obučena je u ono što nosi uvek kada je vidim, a pored njenih ispruženih nogu leži kartonska kutija sa pokojom papirnom novčanicom i nešto više onih metalnih. Nije ni podigla glavu da vidi ko spušta novac, niti je zanima ko prolazi. Ne obazire se na to ko je pored nje, ni na stvarno krajnje bezvezan dan, niti na ono što ima pored sebe a još manje što toga nije puno. Lepa je, ne previše zainteresovana i samodovoljna. Ili barem meni tako izgleda. Čita novine i smeška se. Onako neprimetno, samo za sebe.

Pravim polukrug čisto da bacim pogled na ono što joj zaokuplja pažnju, i vidim da čita horoskop. „Slušajte svoju intuiciju” savetuje za sutra podnaslov iz pravca u kom gleda. Osmehujem se i ja, i to verovatno prvi put ovog dana. Potpuno je u pravu. Sutra je velika stvar za imati. Dok postoji sutra, postoji i šansa da tamo sve izgleda sasvim sasvim drugačije.

Fotografije: Teodora Jeremić