Gistro priče: Pomorandže

Grad je bio prazan. Svi su negde otišli za Prvi maj. Po internetu su se opet povele diskusije ko je „pravi Beograđanin“, a ko ne. Na televiziji su opet pričali kako je skandalozno što se na praznik rada roštilja umesto da se brane prava radnika. Grad je uvek prazan za Prvi maj, na internetu se uvek vode diskusije, a na televiziji je sve skandalozno. Nisam imao druge nego da odem u šetnju.

Prvo sam otišao na Bajlonijevu pijacu da kupim pomorandže. Koliko su ulice bile prazne, na pijaci je još i bilo ljudi. Na jednoj tezgi mi je čovek nudio jagode, na drugoj se žena cenkala sa babom oko cene zelene salate, na trećoj je momak psovao igricu sa svog telefona, na četvrtoj se deda udvarao jednoj babi, pričajući joj kako nijedan deda u njegovom ulazu nema toliku penziju, a na petoj sam kupio pomorandže.

Seo sam na onu česmu prekoputa pijace, tamo na dnu Skadarlije. Na klupama oko česme se najčešće nalaze pijanci i beskućnici. Toga dana nije bilo nikog. Jer je, kao što rekoh, grad bio prazan. Izgleda da su i beskućnici otišli svojim kućama. Oljuštio sam jednu pomorandžu. Bila je slatka.

Povezani članci

Šta ćemo ako Baja Mali Knindža postane disident

Pet frendli? Stop! Srbo frendli? Do svidanija! Ruski IT stručnjak? Davaj!

Na klupi pored mene bio je svežanj starih novina. Mislim da ih je neko koristio umesto jastuka, jer su po sredini bile savijene kao da je glava bila na njima. Vetar je listao naslove o ratu, Zvezdi, ekonomskom tigru i pesmi Evrovizije. Pitao sam se da li je onog kome su te novine noćas bile jastuk sada boli glava. Oljuštio sam još jednu pomorandžu. Bila je još slađa od prethodne.

Posle sam prošetao do Donjeg Dorćola. Usput sam video oca koji uči devojčicu da vozi bicikl, taksistu koji sedi na haubi i plače, dva psa koji imaju polni odnos iza trafike i grafit na kome piše crvenom bojom „želim da budem srećan“, ispod koga je neko crnim sprejem dopisao samo „budi“.

Seo sam pored reke i gledao u vodu koja sporo teče. U daljini je prolazio čamac na kome se sunčala devojka. Oljuštio sam još jednu pomorandžu. Nigde nisam želeo da idem i nikog nisam hteo da vidim. Bio sam srećan. Tek tako. Nisam bio siguran da li moja sreća ima veze sa onim grafitom ili samo sa ukusnim pomorandžama. A nije bilo ni važno. Nekad je lepo biti nesiguran u praznom gradu, za praznik.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić