Za samoproglašene normalne muškarce, koji smatraju da im je ovo nenormalno vreme krivo za sve

Svako ko je poslednjih dana čitao portale, a pogotovu društvene mreže, mogao je da naiđe na vest o Wolt dostavljaču, poruci “kakva je bila hrana juče”, koju je poslao devojci dan nakon što joj je doneo hranu, i otkazu koji je dobio nakon njene žalbe na taj postupak. Bio sam u iskušenju da i sam iznesem mišljenje o ovom slučaju, ali sam onda shvatio da sam skoro pa jedini koji to nije činio i da, nakon toliko diskusija i sučeljavanja mišljenja o tome šta je ko od njih trebalo ili nije trebalo da uradi, ne morate da čitate još i moje stavove, posebno što će na dan izlaska ovog teksta ceo slučaj biti već pomalo zaboravljen.

Ipak, na stranu ovaj konkretan slučaj, zanimljivo je jer su se, po ko zna koji put, probudili toliki usnuli muškarci, koje je ovaj događaj naterao da se suoče sa nekim od svojih strahova. Kao i mnogo puta pre, svaki put kada se nešto slično desi, kada neki muškarac uradi nešto pogrešno, reakcije na njegov postupak isprovociraju neke druge muškarce da se oni osete ugroženo. Ma šta ugroženo, to je možda preslaba reč za njihova osećanja, pre će biti da se oni osećaju kao žrtve. Žrtve novog vremena u kom živimo, žrtve nekih novih, naravno sa mrskog Zapada nametnutih vrednosti i jedino što te žrtve mogu jeste da kroz vapaj konstatuju da ako danas neku devojku i pogledaš u kafiću, ona sutra može da te optuži za seksualno uznemiravanje. Kako mi, normalni muškarci, uopšte možemo sutra da imamo devojku, kada će svaku našu inicijativu one moći da protumače kao neku vrstu nasilništva, pitaju se oni.

Ko postavi ovakvo ili slično pitanje, u startu ima ozbiljan problem. Jedina olakšavajuća okolnost je ako mu takvo pitanje služi kao opravdanje ili uteha što nema devojku. Uvek je lakše drugog okriviti, pogotovu u ranoj mladosti. Sećam se sebe kad sam imao 19 ili 20 godina, bio sam singl, to je bilo vreme pred sam kraj Miloševićeve vladavine, i drugar i ja smo se, uz poneko pivo u parku, trudili da snažnim argumentima jedan drugog uverimo da je normalno što ni on ni ja nemamo devojku, jer je sve otišlo dođavola, svi su isfrustrirani posle bombardovanja i ko sad ima kapacitete da se upušta u neku romansu. Bili smo jako uverljivi u toj diskusiji, jedini je problem bio što smo bili potpuno u krivu. Ali, jeste pomoglo kao trenutna uteha. Dobra stvar kod utehe je što može da olakša neki težak period. Loša, što ne nudi dugoročno rešenje. Zato i svi muškarci koji se danas teše da su za njihov singl status krivi neki novi sistem vrednosti i neka nova pravila ponašanja, treba da se što pre suoče da nije problem u tome. I da shvate da se ljudi i danas, kao i tokom cele istorije čovečanstva, upoznaju, muvaju i zaljubljuju. Baš kao što sam i ja shvatio ubrzo nakon te pijane noći u parku.

Ali, šta je sa onima koji ovako nešto ne konstatuju da bi sebe utešili, već to ozbiljno misle i krajnje su militantni u svojim stavovima, pa onda opužuju Zapad, nevladine organizacije, feministkinje i boga pitaj koga sve ne, što se na neke stvari koje su, kako kažu, oduvek bile normalne i prirodne, sada gleda kao na nešto pogrešno, neretko i kao na prekršaj. U šta se pretvara ovaj svet, pitaju se i prisećaju vremena kada je sve bilo drugačije, po njihovom mišljenju bolje. Što u knjizi Erlanda Lua reče jedan lik, koji se svim silama suzdržava da ne lupi po zadnjici mladu stažistkinju u svojoj ordinaciji, rođen sam u pogrešnoj deceniji.

Situacija, da se ne lažemo, jeste drugačija nego u vreme kada su naši očevi i njihova generacija, a pogotovu očevi naših očeva, imali interakciju sa suprotnim polom. Mnoge rečenice koje su oni izgovorili danas bi bile diskutabilne, silni njihovi postupci danas bi bili pogrešni. Da li to znači da oni nisu poštovali žene? Ne nužno. Neki svakako nisu, ali većina jeste, jedino se nije previše udubljivala u stvari koje čine, a nije imao ko da im skrene pažnju da je nešto što rade pogrešno. Možda ni devojke tada za neke postupke nisu smatrale da su pogrešni, jer i one su bile deo tog vremena. Svi su se ponašali u skladu sa vrednostima i ustaljenim ponašanjima njihove epohe i jedna od grešaka je posmatrati prošlost iz prizme vremena u kom živimo i očekivati od ljudi koji su živeli pre nekoliko decenija da rade stvari koje mi danas činimo.

Međutim, kao što ne možemo da previše krivimo našeg oca ili dedu ako je imao neki neumesan komentar na račun kratke suknje svoje koleginice, još je veća greška pozivati se na postupke tih generacija i gledati ih kao jedine ispravne. Vremena se menjaju, neke stvari koje su bile prihvatljive više nisu i kao što više nije normalno da roditelj u parkiću nalupa šamare svom detetu, iako je u vreme kad sam ja bio klinac to bila česta pojava, tako se menja i način na koji muškarci i žene komuniciraju i flertuju.

Dobra stvar vremena u kom živimo su silne mogućnostri komunikacije kakvih ranije nije bilo, na prvom mestu društvene mreže, koje možemo da koristimo da saslušamo druge i na taj način se upoznamo sa njihovim stavovima, ali još važnije osećanjima, do kojih sami ne bismo došli. I ako vidimo da nekoj devojci smeta neko ponašanje i da ona nije usamljena u tome, već postoji još mnogo devojaka koje se nadovezuju sličnim komentarima i ukazuju da upravo te stvari i njima stvaraju nelagodu, najveća glupost je da ih ubeđujemo da nisu u pravu, pa još da to činimo pozivanjem na neka davna vremena kada je to bilo najnormalnije ponašanje. Nije to debata u kojoj je neko u pravu a neko greši, reč je o osećaju, često osećaju koji mi muškarci i ne možemo da razumemo, ali ono što možemo je da se makar upoznamo sa postojanjem tog osećaja i da ga poštujemo.

A što se tiče onih samoproglašenih normalnih muškaraca, koji smatraju da im je ovo nenormalno vreme krivo što ne nailaze na razumevanje suprotnog pola, neka samo delić snage koji koriste za kukanje nad sopstvenom sudbinom preusmere na slušanje drugih i menjanje nekih svojih pogleda. Pa možda na kraju shvate da ako normalno priđu devojci u kafiću ili pošalju razumnu poruku na instagramu, ne samo što ih niko ni za šta neće optužiti, već će možda to biti početak nečeg mnogo ozbiljnijeg, nečeg što će im na kraju možda i promeniti život. A da bi promenio život, često moraš malo da promeniš i sebe.