Žena na ivici nervnog sloma: Gvatemala

U opštoj jurnjavi postalo mi je važno samo da negde fizički mogu da stignem. Čim je taj uslov ispunjen – sve može, i biću tamo. I biću radosna što sam uspela da stignem. Razmišljam kako je fizički izvodljivo pre podne biti u kitnjastoj katedrali u Gvatemali, a uveče jesti burek kod Gradića Pejton. Nije lako, ali je moguće. Dva-tri presedanja, taksi – i eto te! I neću se štedeti da budem tu, ako smo se tako dogovorili.

Znam da to nekom može da deluje kao nepotrebna obaveza, ali ja uživam da sve stignem, da uklopim u dan mnogo različitih komponenti. Zato mi se često dešava da iz jednog raspoloženja ulazim u drugo, kao što sam pre nekoliko dana posle plivanja otišla na sahranu dragog prijatelja, na kojoj su dramatični i božanski vitraži kapele i klavirska verzija Somewhere Over The Rainbow dirnuli moju dušu, koja je onda sat vremena kasnije prepuštena vriskanju mog deteta i dece prijateljice, njihovim ručicama koje mrve rolnice sa grčkom fetom. Ali bilo je i luđih dana.

Sećam se da sam jednom prvo otišla u radijsku emisiju, zatim na snimanje spota VIS Limunade (u spotu će se videti samo moj desni list), zatim na rođendan druga u Resnik (47 sa Slavije), potom na školsko okupljanje u kafani sa trubačima, a zatim kao šlag na tortu – na oproštajnu žurku prijatelja koji su se iz Mirijeva selili za Toronto. Avantura je trajala petnaestak intenzivnih sati i sećam se da mi je laknulo kad sam dotakla kapiju kuće. Ali sam bila i zadovoljna, uspela sam sve, kao u igrici, pokupila sam sve poene. Ipak, ponekad pomislim – da mi je mozak onih koji kažu da im je dosadno, pa da se odmorim.

Fotografije: Ana Vučković Denčić