Pametnom (nije) dosta: Crne nam patuljice, šta se dogodilo sa „Gospodarom prstenova“?

Ako im dozvolite, serije će vam oduzeti život. Okupiraće vašu pažnju i zavodiće vas satima, sve dok se potpuno ne izgubite u njihovom pažljivo osmišljenom svetu. Pozorište je manje ubedljivo. Glumci su na oskudnoj sceni omeđeni pomoću tri zida. Četvrti se podrazumeva, iako je uklonjen da bismo mogli nesmetano da ispratimo dešavanja. Ako se neko iz ansambla direktno obrati publici u toku izvođenja, narušavajući ovu nevidljivu barijeru, kažemo da je došlo do probijanja četvrtog zida, što nam nimalo ne smeta. Ali, kada glumac na filmu ili u seriji pogleda direktno u kameru i obrati se gledaocu, stvara se čudnovat i neprirodan osećaj, toliko stran pokretnim slikama da obično funkcioniše samo u komedijama.

Odakle pozorište u priči o serijama? Mislim da premalo ljudi shvata, uključujući i producente velikih holivudskih studija, da su se mnoge serije nenamerno približile probijanju četvrtog zida. Promotivni materijal za prvu sezonu serije Gospodar prstenova: Prstenovi moći, koja nas očekuje u septembru, upućuje na ovaj problem. U pokušaju da isprave višedecenijsku nepravdu u Holivudu, koja je tamnopute glumce držala daleko od najznačajnijih uloga, producenti su odlučili da patuljačku princezu, šumskog vilenjaka i druge likove ožive predstavnici crnačke zajednice.

Pristalice ovakve podele uloga obično ignorišu da su crnci u suprotnosti sa književnim opusom britanskog pisca Dž. R. R. Tolkina, na kom se serija zasniva. Ta činjenica, međutim, nije zanemarljiva, o čemu govore burne diskusije na društvenim mrežama. Obožavaocima romana, kojima su rase Gospodara prstenova dobro poznate, tamnoputost narušava iskustvo proživljeno tokom čitanja, šalje poruku da ekranizacija nije dosledna i ostavlja utisak da Tolkinova Srednja zemlja, u kojoj se radnja odvija, nije realistična.

Povezani članci

Ivan Tokin: Kralj

Pet frendli? Stop! Srbo frendli? Do svidanija! Ruski IT stručnjak? Davaj!

Ako su producenti želeli da zaposle predstavnike marginalizovanih grupa, što crnci u Sjedinjenim Državama svakako jesu, misterija je zašto nisu proširili priču o Haradrimima, tamnoputim ljudima kojima se Tolkin toliko površno pozabavio da su scenaristi mogli da ih razvijaju u mnogim pravcima. Pitanje je i zašto patuljačka princeza nije gruba, robusna i muškobanjasta poput patuljaka, kako bi prema Tolkinovim opisima trebalo da izgleda. Nije li na taj način propuštena sjajna prilika da rodno nekonvencionalne glumice dobiju posao na malim ekranima?

Možda ste se sada cinično nasmejali: koliko rasprave o bajci, zar ne? Lako je objasniti zašto. Ako ne možemo da poverujemo da je fantazija koju pratimo stvarna, ona neće biti nimalo fantastično iskustvo. To što u nekom svetu krilate beštije lete nebom, drveće hoda i govori, a prstenovi moći pomračuju um, ne znači da se sa tim svetom može raditi sve što se poželi. Fantazija počiva na realističnosti, koliko god to paradoksalno zvučalo, crpeći iz dobro utemeljene alternativne stvarnosti sposobnost da nas obmane i uvuče u svoj svet.

U prethodnoj, filmskoj ekranizaciji Gospodara prstenova videćete bezbroj musavih lica, prljavih noktiju, ogrtača blatnjavih od jahanja i, pre svega, različitih kulturnih obeležja među rasama. Videćete koliko je truda reditelj Piter Džekson uložio da nas ubedi da je Srednja zemlja stvarna. Prelistajte Tolkinove romane i dočekaće vas isto: stvarnost fabrikovana do neslućenih razmera, pomoću izmišljenih istorija, jezika, rodoslova, geografskih mapa, mitova i drugih detalja. Ako sada u takav svet smestite nešto što se kosi sa stvarnošću autorskog, čitalačkog i gledalačkog iskustva, nastaje doživljaj koji potire obmanu. Tamo gde bi pokretna slika serije trebalo da se pokaže u punoj snazi – u kreiranju sveta fantazije, ona postaje bliža pozorišnoj predstavi. Kako se to dogodilo Prstenovima moći?

Kada ugledamo crnu patuljačku princezu ili crnog šumskog vilenjaka stvara se efekat sličan probijanju četvrtog zida. Uprkos tome što se tamnoputi glumci u seriji verovatno nijednom neće zagledati u kameru i direktno obratiti gledaocima, oni svojom pojavom nenamerno šalju poruku. Tamnoputa patuljačka princeza i vilenjak više nas ne pozivaju da uživamo u poznatom imaginarnom rasnom i kulturnom kontestu Tolkinovih zemalja, zato što tom kontekstu ne pripadaju. Štaviše, tamnoputa patuljačka princeza i vilenjak prestaju da se prepoznaju i prihvataju kao patuljačka princeza i vilenjak. Oni postaju i ostaju prepoznati samo kao predstavnici marginalizovane crnačke manjine, koji sa sobom na male ekrane prenose motive kolonijalizma, rasizma, segregacije, socijalne nepravde, politike i ljudskih prava. Bajka, u koju smo rado eskapistički bežali od savremenog društva, tako postaje banalan podsetnik na njega. Više nije realistična i dosledna svetu u koji nas poziva. Narušila je bajkovitost, zbog čega joj je teže da nas očara.

Tvorci visokobudžetnih fantastičnih serija u poslednje vreme često prepoznaju boju kože i ništa više od toga. Smeštanje tamnoputih manjina u belački kulturni kontekst i nasleđe zato bi trebalo, bez okolišanja, nazvati omalovažavanjem manjina i novim vidom eksploatatorske asimilacije. Tamo gde komercijalizacija vlada i za svima seže, gde bi razlike među ljudima morale da zasijaju poput čistog zlata, one se, kao u seriji Gospodar prstenova ili Točak vremena, pretvaraju u bižuteriju. Borba protiv rasne segregacije postala je kičeraj u imaginarnim svetovima fantazije. Posledično, pod maskom površnog pamfleta o toleranciji ostaje skrivena otužna nespremnost savremenog društva da istinski prepozna, prihvati i poštuje ne samo boju kože, već celokupnu kompleksnost rasnih i kulturnih identiteta, proisteklih iz različitih društvenih konteksta.

Naslovna fotografija – Ben Rothstein, Amazon Studios