Žena na ivici nervnog sloma: Hidra

Pre neki dan sam gledala Trip to Greece sa Stivom Kuganom i Robom Brajdonom, u kome oni, iako je reč o igranom, a ne dokumentarnom filmu, igraju malo drugačije sebe. Oni su glumci i prijatelji, koji putuju, jedu i piju, prvo u Italiji, pa Španiji, i na kraju u Grčkoj, u ovom poslednjem nastavku. Šale se, razgovaraju o glumi, o smislu života, dok im serviraju najbolja lokalna jela na obali Asosa, Hidre, u luci Pirej. I sve je to zanimljivo, ali mi se čini, iako mi se film dopao, da se njih dvojica ne oduševljavaju dovoljno mestima na kojima su, kao i hranom pred sobom.

Pa da, oni su glumci koji putuju svetom, sve su već videli i zašto bi im zastao dah zbog zaliva pitomog ribarskog sela, zbog gotovo nadrealnog pejzaža, tamnih šuma, koje kao da kriju tajnu cele antike i korake filozofa i bogova? Hodaju Epidaurusom, mestom gde se rodila drama, gde se ona može gotovo dodirnuti, a opet deluju prilično neopterećeno time. Ili ja, kao i uvek preterujem, i mislim da bih mogla da budem najbogatija na svetu, da kušam najskuplje ribe i penušavce, da vidim i Rt dobre nade i Uskršnja ostrva sa Moai kipovima i Uvac, da bih se opet iznova oduševljavala svim tim.

Filmski putopis sa mnom bi se sastojao od usklika oduševljenja zbog pogleda na more, uzdaha i dahtanja dok probam delicije, masline, sir i bugace. Možda bi sve posebno bilo baš u Grčkoj. Ponekad pomislim koliko smo srećni što smo joj tako blizu – legendama, mitovima, rebetiku, putevima prvog maratona, ali i onim kojim mogu da idu samo magarci i Leonard Koen. Zato sledeće godine idem tamo kao Stiv i Rob, ali sa oduševljenjem.

Fotografije: Unsplash