Otišla sam da se tuširam kako bi moj muž uspavao dete. Ono je taman prestajalo da sisa i bilo je dobro da malo nisam tu. Obično sam dugo u kupatilu, ali sad sam već uradila sve zbog čega sam tu, pročitala sastav šampona i kupki na bugarskom, a onda i na francuskom (to je neka malo skuplja kozmetika), istuširala kadu od dlaka i pene, obrisala zamagljeno ogledalo, nacrtala pre toga na njemu svoju oblu konturu, oprala zube, obrisala džogerom pod od kapljica. Izašla sam i prišla vratima sobe, a dete je, verovatno videvši moju oblu konturu uzviknulo – evo je mama.
Zato sam se zaputila u kuhinju kroz hodničić u kome su stajale sve neke lepe stvari: od starih babuški do novih printova umetnika koji crtaju kakofoniju i opeke grada, kaktuse i šolje čajeva. Pored slike kaktusa stajali su i pravi. To je moja biljka, ne mora o njoj mnogo da se brine, a egzotična je i podseća na preriju. Posebno me ushićuje kada se na njoj pojave jarki cvetovi.
Šta sad da radim u kuhinji, ničim izazvana? Možda da izvučem supenom kašikom malo vode iz biljke koju sam udavila i koja ne može da primi koliko sam joj namenila. Možda da operem ringle, pojedem malo ručka, tikvice i kozji sir. Samo treba da sačekam da se dete uspava, a do tad mogu da gledam šaru na tepihu, taj končani niz koji ide cik-cak. Končani ili konačni niz – pade mi na pamet.
Čudno je ne doći sa nekom namerom u prostoriju, nego samo stajati i posmatrati pločice, tegle, svetlarnik i kutlače. Gurmanski začin je ceo otišao, a timut biber nismo ni pipnuli, pomislila sam, a onda odlučila da rizikujem i onda idem da vidim da li je zaspao moj mali kaktus kome ipak treba briga i pažnja.
Fotografije: Ana Vučković