Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode

Neke teorije kažu da je ceo svet zapravo nastao u kapljici vode. Neki od nas žudeći za povratkom u toplinu maminog stomaka, spavaju u fetalnom položaju, neki celu zimu provedu u razmišljanju o talasima, grebenima i moru. Možda su baš to oni ljudi koji nisu preboleli odlazak iz prvobitnog vodenog sveta, pa mu se ovako sezonski iznova vraćaju, i ponekad i po ciči zimi u gradu nose mokasine predviđene za bezbrižne julske dane na ponti.

Nedavno je društvo bilo kod Sare u Zemunu, izlazeći na terasu da puše, ljudi su se nehajno češali o drvenastu sobnu biljku, za koju je Sara rekla da je malo starija od nje. Biljka je dvadeset i nešto godina rasla uporedo sa Sarom, kao iz vode, a sada je na sedeljci čačkao moj mali sin. On ima samo deset meseci i ne zna ništa o biljkama, još uvek nije bio ni na moru, ali je nedavno bio u onom vodenastom unutarnjem svetu, malo pre toga bio je kao gmizavac, kao gušter, samo malo pre toga bio je samo tačkica, a pre toga nije bio ništa.

I evo ga sad, veliki, iznikao kao iz vode, jer deca tako rastu, kažu bake i tetke. Već znam da voli vodu, znam da me očekuje odvlačenje od talasa, jer će uskoro večera, znam da me čekaju zastajkivanja pored barica, jer se malena čizmica u njih mora potopiti, to deca obožavaju. Čizmica, ili možda mokasina, jer mi se čini da će on biti od onih ljudi što mokasinama u martu prkose zimi.

Imaće dobru kolekciju zimskih šalova, ali će živeti za noći osoljenog vazduha i tropske biljke, za paški sir i špricere, bose noge, koje propadaju u vrelom pesku, gaziće u martu pločnike Beograda mokasinama od aligatora, a aligatori su gušteri porasli kao iz vode. To su gmizavci, kao što je i on ličio na gmizavca dok je bio kod mame u stomaku u bujici, pre nego što je odlučio da izađe i poraste onako kako to samo deca umeju.