Filip je uzeo ram za sliku, onaj mali, gipsani, onaj što smo kupovali za rođendane u osnovnoj, kad su se kupovale sveće u čudnim oblicima, jastučići na kojima piše Volim te ili Najboljoj drugarici i dezodoransi koji su mirisali na pubertet.
Filip je uzeo taj mali gipsani ram, koji je bio u bojama sladoleda, malo malina, malo pistaći. Gips je bio postojan i čist, ništa mu nije bilo za ovih blizu trideset godina koliko odoleva bacanju u onim mahnitim subotnjim čistkama. Ipak nije loš, nisu to ravne linije, elegancija, skandinavska jednostavnost i ono što imponuje stanu ljudi od stila.
Nekako je bebast, liči na tortu koju bi poželela devojčica u trećem razredu, još gore, onu koju ne bi poželela, ali koju bi joj mama ipak naručila ili još gore – napravila. Zašto da nas pljačkaju u poslastičarnici gde prave torte bez kora, sve penasto, pa na šta to liči, samo krem, nigde temelja za kuću? A pored kuće ne valja da bude posađen orah, ali valja da oraha ima u torti, a ovde ih ni od korova ni u korama.
I da, Filip je uzeo ram za sliku, za koji se nisam brinula da li će mu ispasti, jer ako ispadne i polomi se – nikom ništa, dugo je i potrajao još od osmog rođendana, sećam se i ko mi ga je kupio, drugarica što sad radi u pošti i ima dve ćerke. Ako mu je suđeno da postane prah, kao čudesni prašak od maline i pistaća – neka.
Ali ne, Filip uzima ram i gleda fotografiju unutra, zagleda je i kaže – mama, iako je na slici mama možda baš na tom rođendanu, pre skoro trideset godina, kad su se kupovale sveće u čudnim oblicima i jastučići. O dezodoransima koji štipaju za oči i da ne govorim.