Žena na ivici nervnog sloma: Ukroćena goropad

Tek kasnije sam čula da se neki glumci užive u ulogu tek kada uđu u cipele i u njima prošetaju po proscenijumu. Posle sam čula i za englesku izreku o ulaženju u tuđe cipele i istoimenu pesmu Depeche Mode-a. Ne znam koliko sam pari obuće do tada promenila. Znam samo da je jedna od fotografija koju najviše volim ona na kojoj me tata nosi, a na nožicama su mi gumene Jugoplastika sandalice, one koje su nedavno, doduše pod markom Guči dostigle cenu od oko pet stotina evra.

U Riminiju sam morala da se oprostim od travazelenih štikli kojih je bilo samo u manjim brojevima. Zapravo, bilo je mog broja, ali u Modeni, gradu u kome je rođen Pavaroti. A ne mnogo daleko od Modene je i Padova, za koju sam prvi put čula gledajući kao dete Ukroćenu goropad, u kojoj je Petrućio želeći da iznervira Katarinu namerno nosio razjapljene cipele. Setiću se toga jednom na Slaviji, kada mi se bude odlepila peta. To me je manje iznerviralo nego što nije bilo zelenih štikli u mom broju ili što je u Madridu zbog sijeste za mene zauvek ostala zatvorena prodavnica sa bakarnim baletankama.

Sad kupovinu obuće ne posmatram fatalistički. Ne postoji ništa što moram da imam. Postala sam prava baba, važno je da je koža, idealno ako je rađeno po meri.

Baš sam danas gledala obuću. Bile su tu sandale sa tankim kaišom. Ja ne volim svoje prste, i svi moji preci imali su čukljeve, imaću i ja. Već sebe vidim kako ih u šezdesetim šetam po nekoj rivi. Odmah do njih su crne bapske, koje me podsećaju na Lorkine drame i katoličku crkvu, što ne obećava. Ali mi se dopadaju. Nosiću ih onog dana kada me sin bude vozio u dom za stare, obećavajući da će mi tamo biti lepo i da će me nedeljom voditi na ručak, a uveče na predstavu, da zajedno gledamo kakve cipele nose glumci.