Žena na ivici nervnog sloma: Uvećanje

Znate ono kada vidite neku fotografiju i setite se celog tog nekada proživljenog dana? Znate šta ste imali na sebi, kakvo je bilo vreme, kako ste se osećali. Tako ću se zauvek sećati tog dana, kada sam otišla na izložbu prijateljice. Zvala se Lutalaštvo i to su bile fotografije koje je umetnica hvatala u različitim gradovima: uglovi, stepenice, prizori kroz staklo aviona. Hladan dan okovan snegom, moje čizme su klizile, đonovi su bili pojedeni nekim mojim beogradskim lutalaštvima.

Na izložbi sam ostala kratko, ali posle ću se ponovo vratiti. Morala sam da žurim da stignem na film u Kinoteci. Blow up, Antonioni, Kortasar, Yardbirds, Vanesa Redgrejv, Džejn Birkin, London 1966. Znate priču – fotograf sasvim slučajno uslika zločin, ali to primeti tek kada razvije fotografiju i uveća je. A šta je fotografija nego traženje nas u onome što poželimo da zauvek uhvatimo aparatom. Ono što imam u sebi unutra pronalazim u prizorima oko sebe. Kao moja prijateljica. Igra napolje – unutra.

Izašavši sa projekcije probuđena iznenadnom hladnoćom hodala sam Takovskom, a onda su se filmski sudarila dva vozila. Metal je ušao u metal, točkovi su proklizali. Nisam mogla sa prestanem da gledam, ali nisam želela da budem od onih koji pilje u nesreću. Nastavila sam ka stanu drugarice gde će nam te večeri praviti domaću testeninu. I testenina se igrala igre napolje – unutra. Tek kada razviješ raviolu unutra vidiš sos od bundeve, izmrvljenih amareti kolačića i parmezana. Tako jedu u Milanu.

Zauvek ću pamtiti ovaj dan, u nadi da su putnici u onim kolima dobro, da ne proklizavaju, ali da su u nekim svojim lutalaštvima.  

Fotografije: Ana Vučković Denčić, Pinterest