Dobro nam došla, melodramo, prefinjena damo: Kritika serije „Mama i tata se igraju rata“

Ne, ne, nije sve u žanrovskoj profilisanosti, podosta toga ima u raznim drugim kinestetskim i idejnim aspektima filma i serijskih sadržaja, pa i kada su srpski film i sve zahuktalija serijska proizvodnja kod nas, kao probitačnija mu rođaka, u pitanju. Međutim, u dimenziji konkretnih učinaka, ponajpre u kvalitativnoj ravni, svako ovdašnje zrelo i uspelo bavljanje zahtevima žanrovskog pristupa filmu (i, dakle, dakako, serijama) mora biti primećeno, pa onda i pohvaljeno. A ta žanrovska artikulisanost, pa još na polju vazda prezrene melodrame, samo je jedna (doduše, možda i jedna od ključnih) osnova za pohvalu ekipi aktuelne serije Mama i tata se igraju rata iz ponude Radio televizije Srbije (RTS).

Naime, u poslednjih nekoliko decenija srpski filmovi se nekako uvek bojažljivo i ziheraški sigurno kreću po zabatima dramedije (spoja drame i komedije), upadljivo istrajno zazirući od melodrame, premda srpska kinematografija ima podosta valjanih primera upravo tog žanrovskog profila (filmovi Pukotina raja, Čudna devojka, Nešto između, Glasam za ljubav…, da pomenemo ovde tek neke od njih). Kanda su i sami autori svesni da je ta neretko osporavana melodrama zapravo veoma zahtevna rabota, do čijih je visova izrazito teško dobaciti, a posebno u ovo vreme histeričnog i brzopoteznog cinizma. Dosta toga je neophodno za ispuniti da bi melodrama (filmska, serijska – a ovo drugo, usled minutaže, možda i još teže) bila i uverljiva i dovoljno upečatljiva, a dobar deo toga lako je zametljiv u pomenutoj novoj srpskoj seriji u režiji Gordana Kičića i Vladimira Tagića. I, zaista, podno tog evidentnog komičnog sloja, u seriji Mama i tata se igraju rata, značajnim delom proisteklom iz filma Realna priča, inače debitantske filmske režije Kičića, bije časno i strasno srce sasvim uspele melodrame. A sve to, znalački udenuto u ovdašnji stvarnosni kontekst i lokalni kolorit, pa još potpuno lišeno pominjanog ovovremenskog cinizma, i okviru naoko jednostavne, pa i ciljano rudimentarne priče o razvodu mlađeg bračnog para – usled njene želje za spokojem i zrelošću i njegovog snažnog instinktivnog poriva da, kanda, nikada zbilja ne okrene leđa utešnoj i sporovoznoj prokrastinaciji, tu dodatno opterećenoj histeričnim ispadima i teškim teretom nimalo zauzdanog samoljublja i prateće mu samoživosti.

Upravo spomenuto ovde fino fukcioniše (barem na uzorku do ovog trenutka i zasad prikazanih šest epizoda), a melodrama deluje neusiljeno i skladno sjedinjena sa tom komičnom suštinom priče. Osim toga, Mama i tata se igraju rata poentira na još barem pet značajnih frontova – stvarnosna dimenzija je ovde uverljivo izvedena (naravno, uz nešto nužnog doterivanja i prepravljanja, a priča ionako prati likove koji su u značajnoj meri lišeni pukog egzistencijalno-ekonomskog grča), serija funkcioniše i kao studija ovdašnjih živopisnih karaktera uhvaćenih u raskoraku na putu ka zrelom dobu, uz to, taj opšti dobronamerni ton ovde pije vode, a nema ni tragove prenaglašavanja gradskog profila priče, dok su pitkost i komunikativnost u ovom slučaju naprosto neosporne.

Pored toga, čitava ekipa zaslužuje pohvale i na račun umešnosti sa kojom je film Realna priča preinačen u seriju, i u tom pogledu, ovo je zasad najpošteniji primer te, inače, veoma diskutabilne i problematične prakse. Prva polovina serije, naime, sadrži podosta materijala koji nije bio viđen u filmu, a od šeste epizode praktično kreće nastavak priče filma Realna priča. Uz nekoliko uočljivih neravnina i viškova, ta produženja u odnosu na prisutno u filmu deluje kao zdravorazumska i prirodna nadopuna filma i njegove nužno svedene zaokružene priče; tako u pozadini priče o razvodu Jadranke i Veljka, te kraka o odbijanju njihove kćerkice da govori, dobijamo prikaz pokušaja, promašaja i batrganja drugih likova da stignu do svog snevanog srećnog ishoda – kroz nove veze, raskide veza kojima je očito istekao rok trajanja, mirenja sa neumitnim… Dakle, Mama i tata se igraju rata je, povrh svega, i neporecivo autohtoni serijski rad sa izvorištem u filmu sličnog sadržaja i narativnog fokusa.

Dodaju li se tome duhovit dijalog, dostatne glumačke kreacije svih u podeli, neverovatan šarm malene Lene Lazović (u ulozi iz protesta zaćutale Vide), uspešan metafilmski sloj priče (ovo je priča i o životu glumca, otud to pominjanje filma kao uvek zgodnog ukrasa), muzika Kralja Čačka i Marka Marića, kao i kolorit slike viđan mahom u delima iz nekih manjih tenzičnih krajeva Evrope, a povrh svega pominjanog, ta zaokruženost melodrame kao uvek pipave forme, stiže se do mogućeg zaključka da je ovde reč o jednoj od ponajboljih i, sasvim neočekivano, najosobenijih novijih srpskih serija. U kojoj, da naglasimo i to, nema recidiva crnotalasnog čemera, a da, pritom, ona nijednog trena ne deluje kao beslovesna šećerlemasta konstrukcija.

Fotografije: Kombajn film