Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

E, dalje nećeš moći: „Niko“ i ostali valjani filmovi o upadu u (tople) domove

AUTOR: Zoran Janković 02 May, 2021
E, dalje nećeš moći: „Niko“ i ostali valjani filmovi o upadu u (tople) domove

Kako je i dalje na snazi onaj vapaj nadležnih „Ostajte u kućama“, dobar deo aktuelnog bioskopskog filma Niko, premda se tu na prvom mestu nesporno radi o krupnoj maštariji i hipetrofiranom holivudskom akcijašu, deluje prilično zlokobno i neprijatno. Naime, ovaj umereni bioskopski hit i veoma dobar i sasvim funkcionalan film u tematskom smislu u značajnoj meri stupa na dobro znano tle strahova mnogih, jer se bavi i užasom upada u dom, gde bi, u načelu, civili (nakon kuluka) trebalo da se osećaju dovoljno zaštićeno, ušuškano i spokojno.

Na listi zvanično potvrđenih strahova ova fobijica se uvek dosta visoko kotira, toga su svesni i autori filma Niko (Nobody). Oni dobrim delom svoje silno i maštovito koreografisane akcione segmente i sukobe smeštaju upravo u dom tihog civila, svog predatog zapravo toksičnoj i onespokojavajućujoj rutini svakodnevice, a, kako ćemo, gle čuda, ubrzo saznati, on je pritajena mašina za ubijanje, nekadašnji tajni operativac, egzekutor za potrebe službi kojima je svako malo upravo takva pomoć potrebna.

I autori ovog filma kreću od one dobro nam znane, a možda već davnih dana izraubovane Konfučijeve pouke („Čuvaj se besa strpljivog čoveka!“) i tu nema ama baš nikakvih iznenađenja. Niko je neprikriveno urađen po, da  ovde navedemo samo recentniju referencu, mustri Džona Vika (najposle, sama špica nam jasno navodi da je film pisao Derek Kolstad, scenarista zasad trilogije Džon Vik, a da je film producirao Dejvid Lič, kaskaderska zvezda i reditelj izvornog narečenog hita sa Kijanu Rivsom u naslovnoj ulozi).

Međutim, kako je Rivs i ranije dokazao nemali potencijal da bude velika zvezda i akcionih spektakala (poput Brzine i Matriksa, recimo), iznenađenje u ovom slučaju stiže upravo sa tačke odabira glavnog glumca – tako u filmu Niko pratimo kako pomenuti bes ključa u liku koji tumači atipično za tu rolu odabrani, a uvek sjajni Bob Odenkirk, možda šire najprepoznatljiviji po roli ljigavog ali i šarmantnog advokata u stalnom pokušaju mućenja ionako dobrano mutne vode u ikoničnim serijama Breaking Bad i Better Call Saul.

Upravo Odenkirkova transformacija umnogome čini ovo ostvarenje razaznatljivim u odnosu na tu očiglednu džonvikastu mustru, a u ovom filmu ciljano svedenog zapleta bez mnogo iznenađenja i zaokreta u samoj priči i njenom tretmanu i pratećoj dramaturgiji. Sve je podređeno eksplozivnoj akciji, pa i prilično folklorni prikaz ruskih mafijaša na (privremenom) radu u Americi, i dobro je što je tako, jer filmovi poput ovog naprosto ne trpe mnogo više izvan tog svog polaznog čistog koncepta, duboko ukorenjenog u veru u moć razmahanih kaskaderskih preterivanja.

Ipak, iako je u pitanju precizno i usredsređeno vođen i režiran film, mora se priznati da je ovo ipak pomalo začudan izbor projekta za reditelja Ilju Naišulera, čiji je Hardcore Henry ipak predstavljao vidnu revoluciju unutar akcionog žanra, kao i na planu opštije shvaćenog i sagledavanog vizuelnog izraza u kontekstu savremenog repertoarskog filma.

A, kako se važni egmenti okršaja Odenkirkovog Hača Mensela odigravaju u njegovom tipskom domu u predgrađu, ovom prilikom bismo mogli da se prisetimo barem nekolicine filmova koji su u tematskom smislu kreatali baš od motiva upada u dom. Barem tuce njih.

  • Alone in the Dark

Istinski poznavaoci i poštovatelji žanrovskog filma svakako već silno poštuju ono što je reditelj Džek Šolder pokazao u ovom sočnom trileru u kome glumi i Džek Palans.

  • Unlawful Entry

A  uvek pouzdani reditelj Džonatan Kaplan je u ovom ostvarenju ponudio efektan i precizan, pa još po holivudski visoko ispoliran triler u kom su baš dobre uloge ostvarili Kurt Rasel, Medlin Stou i Rej Ljota.

  • Angst i Funny Games

Ukoliko vam se, pak, traži nešto na pominjane teme a u vidu evropskih arthaus varijacija na teme, svakako dajte šanse ovim mučnim a značajnjim i važnim austrijskim filmovima, od kojih je drugi režirao Mihael Haneke.

  • Panic Room

Na ovu temu na um svakako brzo pada i ovaj film Dejvida Finčera u kome spas od upada u dom u za to specijalno opremljenoj tajnoj odaji pokušavaju da nađu Džodi Foster i tada baš mlada Kristen Stjuart. Naravno, uz ogradu da Finčer svakako ima znatno boljih i autorski artikulisanijih filmova od upotrebljivo-korektne Sobe panike.

  • Haute Tension

I ovaj izvrsni rani film reditelja Aleksandra Aže po više osnova potpada pod kišobran ovog mikrožanra, mada svako novo gledanje tog njegovog bisera ostavlja gorak ukus u ustima, jer snažno podeća na činjenicu da je Aža nakon toga krenuo strogo nizbrdo.

  • Home Alone

Iako ga mnogi sa puno prava prvenstveno doživljavaju kao praznični film porodičnog podtipa, Sam u kući je zapravo u isti mah i savršen primer efektnosti formule, naravno, u izvođenju majstora žanra (što su Džon Hjuz i Kris Kolambas svakako bili) i uz sjajan glumački doprinos, za koji su tu zaslužni ponajpre Mekoli Kalkin, Džo Peši i Danijel Stern.

  • Better Watch Out

Nije Holivud stao početkom devedestih godina prošlog veka, što jasno pokazuje i ova nedavna nadahnuta varijacija upravo na Sam u kući, ali u žanrovskoj oblandi poprilično krvoločnog horora koji pred gledaoce stiže osnažen britkim i ubitačnim crnim humorom.

  • When a Stranger Calls i When a Stranger Calls Back

Ovaj izvrsni diptih reditelja Freda Voltona predstavlja rečitu ilustraciju učinkovitosti ovog motiva, sve i kada je tretiran strogo i fokusirano unutar žanrovskih konvencija. Oba filma u sebi nose makar po jedan neporecivo maestralan segment od koga i ciničnijima može da krene jeza niz i uz kičmu.

  • Black Christmas

Isto važi i za ovaj Klarkov klasik, koji se, pak, tiče, upada u kuću sestrinstva u koledžu (uz stravu i u okolišu). Vodite računa da mirne duše, bez trena premišljanja i neizostavno preskočite sasvim nepotrebni rimejk iz ovog veka.

Fotografije: Universal Pictures