Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Filmska kritika: „Zloćudno“ Džejmsa Vana je jedan zastrašujuće loš film

AUTOR: Đorđe Bajić 09 Sep, 2021
Filmska kritika: „Zloćudno“ Džejmsa Vana je jedan zastrašujuće loš film

Američki horori su već godinama sastavni deo bioskopske ponude, kako one na matičnom tržištu, tako i u svetu i kod nas. Računica je jednostavna: filmovi ovog žanra su po pravilu skromnije budžetirani i ne zahtevaju velike glumačke zvezde, pa je zarada, kada film i publika „kliknu“, izuzetno velika. Naravno, napraviti zaista dobar horor nije lako, o čemu svedoči i ovogodišnja ponuda.

Tiho mesto 2 i Prizivanje zla 3: Đavo me je naterao su mogli da prođu, mada oba ova nastavka ne uspevaju da pariraju snazi i kvalitetu izvornika (naš tekst o ovim filmovima pročitajte ovde). Isto važi i za Escape Room 2: Bez izlaza i Pročišćenje zauvek – ovi horori su, tako deluje, nastali po inerciji; računica je jasna: prethodni deo je bio komercijalno uspešan, pa su producenti odobrili i nastavak koristeći istu formulu. U bioskope su ove godine pristigli i neki zaista krupni horor promašaji (Stari – pročitajte prikaz ovde), ali je srećom bilo i pogodaka u centar mete (Kendimen – pročitajte prikaz ovde). Sada se u našoj kino ponudi našlo i ostvarenje Zloćudno (Malignant), film u režiji iskusnog Džejmsa Vana, čoveka koji mnogi vide kao jednog od najznačajnijih reditelja u okvirima savremenog žanrovskog filma.

Van se proslavio režijom Slagalice strave (Saw) – ovaj planetarno uspešan horor iz 2004. započeo je beskrajni serijal (najnoviji, deveti deo ove franšize, film Spirala straha, premijerno je prikazan ove godine – u pitanju je zaista gnusno ostvarenje bez ijednog iskupljujućeg elementa, pa ne smeta što nije prikazano u našim bioskopima). Nakon toga, Van je otkrio „zlatnu žilu“ režirajući i producirajući filmove iz serijala Prizivanje zla, uključujući i brojne naslove koji pripadaju tom univerzumu (Anabela, Opatica iz pakla…), a režirao je, da ne zaboravimo, i prva dva filma iz serijala Astralna podmuklost koji su takođe dobro prošli na blagajnama i čiji je uspeh doveo do snimanja još dva dela (peti film je u pripremi). Uz sve to, Van je našao vremena da režira i dva visokobudžetna akciona spektakla: Paklene ulice 7 i Akvamen, pa je delovalo da je prešao u „višu ligu“, te da će se od sada nadalje hororom baviti samo kao producent. Al’ ne lezi vraže… U svetske i naše bioskope je upravo stigao horor Zloćudno, nova Vanova režija… Bolje da nije!

Da ne dužim i ne okolišam: Zloćudno je ubedljivo najslabiji film koji Van potpisuje kao reditelj. U njegovoj producentskoj filmografiji je već bilo skandalozno loših filmova, ali su sve njegove režije bile dobre, vrlo dobre i odlične: pored prve Slagalice strave, prve dve Astralne podmuklosti i prva dva Prizivanja zla, Van je režirao i natprirodni horor Mrtva tišina i osvetnički triler Smrtna presuda, što uz pomenute blokbastere – Paklene ulice 7 i Akvamen čini sasvim pristojan niz.

Šta je krenulo po zlu sa Zloćudnim nije najjasnije. Van je svakako imao dovoljno finansijskih sredstava i vremena da izbrusi scenario, sve je ukazivalo da će publici ponuditi još jedan solidan horor koji će, kako to kod njega već obično biva, započeti dugovečni serijal. Al’ (ponovo!) ne lezi vraže… Van je u intervjuima povodom premijere obećao omaž naslovima zbog kojih je zavoleo horor, te da je Zloćudno film nastao na tragu koji su iza sebe ostavili velikani kao što su Dario Arđento, Mario Bava i Brajan de Palma. Obećanje nije ispunio. Umesto toga je pred nas bacio neujednačenu zbrku ideja, jedan slab film koji je toliko šokantno nesolidan da deluje kao da ga je snimio neki početnik, a ne čovek sa bogatim dvadesetogodišnjim iskustvom u žanru.

Nakon prologa koji već ukazuje da tu „nešto ne štima“, Zloćudno nam predstavlja svoju glavnu junakinju: Medison (glumi je dežurna plavuša Anabela Volis – ovde naružena užasnom crnom perikom) je žena sa mnoštvom problema. Njen nasilni suprug ju je odvojio od ostatka porodice, majke i sestre, a na sve to je već tri puta za dve godine doživela spontani pobačaj. Jedne odsudne noći sve se menja i u njen život ulazi (ili, preciznije: vraća se) demonski Gabrijel, zla sila sa samo jednom željom: da nanosi bol i ubija. Medison doživljava užasne vizije u kojima postaje nemoćni svedok groznih ubistava…

Znam… Sve to zvuči prilično rutinski, ali dobro… Van nikada nije bio poznat po svojoj originalnosti ili suptilnosti. Ipak, ono što začuđuje jeste koliko je Zloćudno jedan nevešto sklopljen i suštinski nepromišljen film. Sat i pedeset minuta je zaista previše za priču poput ove: energičnija montaža je mogla da popravi sveukupni utisak, ali ova opcija nije iskorišećena. Tokom prvih pola sata još i ima nekih izlgeda da će kasnije biti bolje: da je spori početak priprema za prava uzbuđenja koja tek treba da se dogode. Scene u kojima Medison prelazi iz jedne realnosti u drugu su dobro urađene, čini se da tu ima nekog potencijala… Ali, ne prođe dugo i postane jasno da je sve izgubljeno.

Veoma je teško rekonstruisati šta se vrzmalo po Vanovoj glavi dok je smišljao scenario za svoj novi film. Zar je zaista verovao da će jedna takva budalaština i papazjanija nekog uplašiti? U trenutku kada priča potpuno i nepovratno sklizne u treš (marker je scena u ženskom pritvoru), Zloćudno dospeva na ozloglašenu teritoriju filmova koji se mogu opisati rečima „toliko loše da je dobro“. Jedino što iole zahtevniji i verziraniji gledalac tada može da uradi jeste da se zavali u bioskopsku fotelju i počne grohotom da se smeje – što se i dogodilo na projekciji kojoj sam prisustvovao.

Zloćudno nas „časti“ jednim od najsumanutijih preokreta u istoriji modernog horora i, tokom završnih pola sata, prerasta u sirotinjsku verziju Venoma u kojoj se leševi gomilaju takvom brzinom i nehajnošću da sve prerasta u parodiju koje se ne bi postideli ni autori Mrak filma. Problem je samo što je ta parodičnost nenamerna, te Van u tim trenucima definitivno gubi kontrolu nad filmom. Kada je tumor zloćudan – valja ga što pre odstraniti. Tako je i sa ovim filmom: što pre bude „sklonjen na stranu“ i zaboravljen, to bi bilo najbolje za sve – a pre svega za Džejmsa Vana koji je ovde uspeo da „zaseni“ čak i M. Najta Šjamalana. Štafeta za najgori bioskopski film godine je prešla u novu ruku. Čekamo dalji razvoj situacije.

Fotografije: Warner Bros. Entertainment