Kada korset steže, a cilindar žulja: Kritika serije „Pozlaćeno doba“ (The Gilded Age)

Džulijan Felouz, kanda, najprepoznatljiviji po svojim kreativnim i preduzetničkim zaslugama u slučaju serije Dauntonska opatija, sasvim očekivano nema mira. Nakon ipak neuspešne varijacije što je na britanskom tlu ipak bila serija Belgravia, red je došao i do novih daljina i novih kota koje valja osvojiti, što ne čudi imajući u vidu da je narečena Dauntonska opatija izrazito popularna i u SAD.

Dakle, nimalo iznenađujuće, eto Felouza i u Americi sa pričom, naravno, iz doba korseta, trapova, neracionalnih šešira sa peruškama, štucovanih brkova, frakova, lula… ali i ishod je, kada je reč o onome što je na dosadašnjem uzorku pokazala njegova američka „ispostava“, bezbedno i komforno smešten u domen očekivanog – što će, u par reči samo reći, u sferi upotrebljive konfekcije upitnih kreativnih motiva nastanka.

Felouz je daleko odmakao od dana kada je znameniti reditelj Robert Altman njegov scenario za dobro znani film Gosford Park iščitao, postavio i preveo na teritoriju priče o uvek aktuelnom i nepogrešivo aktivnom međuklasnim sukobom, pa bilo to i pod krovom nalickanog britanskog aristokratskog zdanja.

Felouz je nakon toga nastavio tamo gde ga očito srce vuče – put poletno-površnih, doduše, dinamično ispripovedanih priča o društvenim hronikama iz viših slojeva, romantičnim vrteškama i poslovnim zamešateljstvima i nadgornjavanjima u svetu mahom bezbrižno bogatih, oko koga u svojstvu satelita (i onoga što bi u dramaturškom smislu bilo nezvano funkcijama) kruže osiromašeni rođaci, služinčad i slučajni saputnici takođe uglavnom usredsređeni na uspon uz onu čuvenu društvenu lestvicu.

Sve je to prisutno i kada je u pitanju Pozlaćeno doba (The Gilded Age), s tim da je priča smeštena u svet novih bogataša i onih koji su taj status stekli par decenija ranije na sve prisutnijem asfaltu Njujorka u punom zamahu izrastanja u nezvaničnu prestonicu sveta. Tu su, da ne otkrivamo previše, od konkretnog zapleta i događaja koji ga čine (tim pre jer i tu sve zastaje u tom području očekivanog, konfekcijskog i neprikriveno derivativnog), sukobi dve porodice kao eksponenata tih doživljaja sveta i takvih predistorija, sa sve infrastrukturnim i procvatom berzanskih poduhvata kao važnim okvirom i svojevrsnim „suncobranom“, te pogonskim gorivom i izgovorom za preokrete i prekombinovanje motiva u hodu.

Pozlaćeno doba se lako može krajnje precizno pojmiti – na svojoj strani, na strani aduta mu, ono nudi ponovo živahnu priču sa sijaset dobrano umreženih likova ovog ili onog tipa i podtipa, uz nimalo iznenađujuću produkcionu uglađenost i uprizorenost, odličan rad direktora fotografije (reč je tu i o Vanji Černjulu izvorno iz susedne nam Hrvatske) i vrhunske domete na polju kostimografskih domišljatosti i u pravom trenu zauzdanih ekstravaganci, dok na drugoj strani imamo zamerke i pokude koje sasvim prirodno sežu u samu idejnu bit i kreativni pristup pri izradi samog metaforičnog temelja ove serije.

Naime, Pozlaćeno doba je parada svrsishodnih površnosti, „delo“ u kome je oku ugodnoj funkcionalnosti ciljano data zamašna prednost u odnosu na smislenost, promišljenost i poriv da se, kad je već zgodna i podatna prilika za to, o tom vremenu, tom društvenom kontekstu, a onda i srži ljudske prirode i možda pomalo i čak o biti naših postojanja kaže nešto intelektualno validnije i ambicioznije od u Pozlaćenom dobu predočenog.

Jednostavno, baš kao i u slučaju Dauntonske opatije, uz svu zanatsku preciznost i učinkovitost, ovde ni nema vidljivih pokušaja da se odoli zovu saharinski porozne zavodljivosti (a čiji se onda slatkasti ukus brzo preinači u upozoravajuću i sasvim rečitu gorčinu) i puke upotrebljivosti koja ziheraški stupa terenom kojim gospodare srednjačenje i svesno podilaženje pretpostavljenom preovlađujućem ukusu.

Žrtva toga onda bivaju i glumci, a The Gilded Age dobar deo svoje privlačnosti preuzima iz faktografije u tom svom aspektu – npr. aksiomski odlična Kristin Baranski ovde zapravo tumači krajnje preciznu mešavinu lika koji sama (naravno, u drugačijim scenografsko-kostimografsko-vremensko-tematskim okolnostima) tumači u seriji The Good Fight i lika koji i dalje dovoljno nadahnuto igra velika Megi Smit u pominjanoj Dauntonskoj opartiji, naravno, sa uvek spremnim rafalima sarkastičnih upadica i ciničnih opažanja.

Keri Kun, maestralna u seriji The Leftovers i ne samo tu, ovde je brzopotezni i u korsete saterani odjek onoga što prepoznajemo i pamtimo kao karakteristike lika Aleksis iz Dinastije, Sintija Nikson dobrim delom popunjava kadrove i prostor, a Taisa Farmiga i još jedna kćerka Meril Strip (Luiza Džejkobson) ovim dopunjavaju svoje filmografije pretpostavljeno popularnom stavkom, a dobar deo svog glumačkog umeća i očiglednog magnetizma ovde traći Morgan Spektor, zasluženo primećen i hvaljen zbog pokazanog u izvrsnoj seriji Zavera protiv Amerike pre par godina.

U maniru britkih razračunavanja kakvim obiluju epizode Pozlaćenog doba, ovo je svrsishodna i upotrebljiva amerikanizacija osvedočeno efektnog Felouzovog recepta, kojoj, pak, nedostaje samosvesti i autoironije, da bi postala i grešno gledalačko zadovoljstvo, a u isti mah ovo je legitimno ali u idejnom i etičkom smislu ipak nedopustivo i krajnje površno posezanje za onim što znamo, recimo, iz izvanrednih dela Idit Vorton, koju Felouz, da se izrazimo tako, otvoreno kanibalizuje i ostrašćeno simplifikuje.

S tim u vezi, u poslednjih desetak godina kod nas su objavljena dva prevoda dela Idit Vorton – Doba nevinosti i Kuća veselja. I da onda spustimo lepeze i skinemo rukavice – dakle, čitajte Idit Vorton. A Pozlaćeno doba može da čeka. Nek pričeka…

Fotografije: Warner Bros/HBO