Od „Emanuele“ do „Devet i po nedelja“: Erotski filmovi koji se ne zaboravljaju
U bioskopskoj i striming ponudi se s vremena na vreme, mada ne prečesto, pojavi erotski film koji postane veliki hit, a ponekad čak i fenomen. U skorije vreme su, na primer, ogromnu pažnju privukli Pedeset nijansi sive i 365 dana, mada to, ako ćemo iskreno, definitivno nisu naslovi koji plene kvalitetom izrade i koji će, verujem, za koju godinu biti zaboravljeni. Zato ćemo se vratiti u prošlost kako bismo se podsetili nekih od najvažnijih (i najboljih) filmova koji pripadaju ovom „ozloglašenom“ žanru… Naša današnja tema su tri legendarna erotska filma: Emanuela (1974), Priča o O (1975) i Devet i po nedelja (1986). Sva tri su nastala po književnim predlošcima (o čemu će takođe biti reči u tekstu koji sledi) i sva tri su prvenstveno prepoznatljiva po svojim glavnim junakinjama koje su otelotvorile Silvija Kristel, Korin Kleri i Kim Bejsinger. Iako ova ostvarenja jesu eksplicitna u prikazu seksualnosti (golotinje u njima svakako ne manjka!), važno je istaći da ne prelaze granicu pornografije i da ostaju u softkor maniru. Skandalozni u vreme prvobitnog prikazivanja, Emanuela, Priča o O i Devet i po nedelja iz današnje perspektive deluju prilično pitomo (mada svakako ne i čedno), ali ih to ne čini ništa manje uzbudljivim i intrigantnim. Podsetimo se…
Sredinom 70-ih godina prošlog veka, Emanuela u režiji Žista Žakena je izazvala pravu senzaciju i pometnju. Snimljena nakon što je cunami seksualne revolucije zapljusnuo obale Evrope i Amerike, ova erotska drama postala je golemi bioskopski hit koji su pogledali milioni zaintrigiranih gledalaca (samo u Francuskoj je prodato gotovo devet miliona ulaznica). U središtu priče je mlada žena diplomate, Emanuela iz naslova, koja dolazi u Bangkok kako bi se pridružila suprugu i istražila granice vlastite seksualnosti. Navodno zasnovana na autobiografskoj prozi Emanuele Arsan, filmska Emanuela je vizuelno fascinantna, mada o zapletu i (posebno) raspletu ne treba previše mozgati. Ako se izuzme krajnje neukusna i nelogična scena silovanja pri kraju filma i par šokantnih prizora iz tajlandskog bordela za koje reditelj tvrdi da su snimljeni bez njegovog znanja i naknadno umetnuti u film, Emanuela je vizueno veoma uzbudljiv i vešto snimljen film koji je, u svojoj suštini, filmovana erotska fantazija. Žakenov film ima dva lica: sa jedne strane je eksploatacijski, a sa druge emancipatorski. Žena je u njemu oslobođena iz patrijarhalnog kaveza i dobija pravo na istraživanje vlastitih želja i granica, a seks prestaje da bude tabu koji guši i sputava. Holandska glumica Silvija Kristel se proslavila kao Emanuela, a ova uloga je obeležila njenu karijeru do te mere da su svi njeni potonji filmovi ostali u senci ovog hita i njegovih nastavaka.
Nakon ogromnog uspeha Emanuele, Žist Žaken je odbio da režira nastavak i posvetio se radu na adaptaciji jednog istinskog erotskog književnog klasika – romana Priča o O koji je 1954. godine objavila Polin Reaž. Ovaj kontroverzni roman je izazvao veliku pažnju pariskih intelektualaca koji su naširoko raspravljali o njegovom brutalnom erotizmu i implikacijama, a knjiga je bila i predmet sudskog spora (što je samo još više razbuktalo zanimanje). Mnogo decenija kasnije će se ispostaviti da je prava autorka romana An Desklo (poznata i pod pseudonimom Dominik Ori), cenjena književna kritičarka koja je godinama radila u izdavačkoj kući Galimar. Nadahnuta De Sadom kojim je bio opčinjen kao njen ljubavnik, An Desklo je napisala roman o potčinjavanju i zadovoljstvu koje ono donosi. Žaken je uz pomoć scenariste i pisca Sebastijena Žaprizoa (Veridba je dugo trajala, Zamka za Pepeljugu) izvornu priču osavremenio i dodao joj kraj koji menja konačni utisak. Priča o O je naišla na oštre kritike, proglašena je ženomrzačkom i zabranjena za prikazivanje u Velikoj Britaniji. Priča o O, baš kao i Emanuela, balansira na samoj granici kiča, s tim da to ne smeta: ovaj film, baš kao i prethodni, prevashodno treba doživeti kao erotsku fantaziju u kojoj je sve dozvoljeno i koja je sve samo ne realistična. Igre u krevetu (i oko njega) podrazumevaju slobodu i ovaj film upravo to i čini: puštanje mašti na volju je u njemu potpuno. Roman Priča o O je nadahnuo pisce Emanuele i Devet i po nedelja, a taj uticaj, posredno i neposredno, seže i do današnjih dana. Žakenova filmska adaptacija nije toliko cenjena, ali nije bez svojih pristalica (među kojima je, izleda, bio i Stenli Kjubrik).
A sada je vreme da napustimo Evropu i otisnemo se u Ameriku… Adrijan Lin je 1986. godine publici predstavio svoj novi film: Devet i po nedelja je u bioskope ušao tri godine nakon Linovog velikog hita Flešdens. Moglo je to i ranije, pošto je ova erotska drama snimljena još 1984. godine, ali su američki distributeri smatrali da je film previše eksplicitan i zahtevali su da se najškakljivije scene ublaže ili izbace, što je sve potrajalo. Film u Americi nije sjajno prošao, ali je uspeh u Evropi bio veliki i Devet i po nedelja se vremenom izborio za kultni status. Zasnovan na memoarima austrijsko-američke spisateljice Ingeborg Dej koje je objavila 1978. godine pod pseudonimom „Elizabet Maknil“, film opisuje opsesivnu ljubavnu sadomazohističku vezu dvoje Njujorčana. Kim Bejsinger glumi Eli Mekgrou, mladu, uspešnu i emancipovanu njujoršku galeristkinju koja je, reklo bi se, ideal moderne oslobođene žene. Ali, nakon što upozna zgodnog Džona Greja (glumi ga Miki Rurk u svom najprivlačnijem izdanju), Elizabet je spremna na sve (pa i potpuno potčinjavanje) kako bi zadovoljila svoga partnera i sebe. Sve to na tragu Priče o O, ali u monogamnom ključu (O. u knjizi/filmu menja partnere uz blagoslov Renea i, kasnije, sera Stivena, dok Džon želi da Elizabet bude samo njegova – ili je barem tako na početku njihovog odnosa). Filmska adaptacija Devet i po nedelja je manje mračna od predloška, mada je suština ista: junakinja mora da pronađe izlaz iz lavirinta opasne strasti u kome se nalazi. Linov film će ostati upamćen po sukobima Rurka i Bejsingerove na snimanju, striptizu uz pesmu You Can Leve Your Hat On i sceni hranjenja ispred otvorenog frižidera, baš kao i po saundtreku u kome su se našle pesme u izvođenju Džoa Kokera, Brajana Ferija i grupe Juritmiks. Niskobudžetni nastavak i još niskobudžetniji prednastavak koji su usledili bolje ne pominjati.
Uspesi Emanuele i Devet i po nedelja su u drugoj polovini 70-ih i krajem 80-ih doveli do pojave čitavog niza slično koncipiranih filmova. Usledili su nastavci Emanuele i brojne imitacije, dok je Žaken ostao u žanru režirajući filmove Madam Klod, Ljubavnik ledi Četerli i Avanture Gvendoline. Zalman King, jedan od producenata i scenarista Linovog filma, specijalizovao se za erotske drame, pišući i režirajući VHS hitove mežu kojima su najpoznatiji Devet i po noći i Divlja orhideja. E. L. Džejms će decenijama kasnije preuzeti osnovnu postavku Devet i po nedelja, zašećeriti je i banalizovati u bestseleru Pedeset nijansi sive koji je poslužio kao osnova za istoimeni film Sem Tejlor-Džonson. Ali, to je već neka druga priča…
Naslovna fotografija: MGM/UA Entertainment Co.