POPreko o… „All Of Us Are Dead” (Netflix)
Južna Koreja je definitivno stigla u naše živote! Ovaj, mahom, festivalski igrač u prethodnim decenijama zahvaljujući Netfliksu konačno ima dovoljno potpornu platformu da nam isporuči obimnu i raznoliku ponudu svojih proizvoda. Ako je pre tri godine Bong Džun Ho oskarovskim trijumfom svog filma Parasite, nakon fenomenalne dvadesetogodišnje karijere (i daleko boljih filmova, moram da priznam), otvorio vrata širokom „zapadnom” interesovanju za proizvode ovog „nedalekog istoka”, Squid Game, Hellbound i, sada, All Of Us Are Dead redom su kod svakog iole radoznalog gledaoca morali da prikucaju njegov pogled na neku ili sve od ovih serija.
Iskreno, po prvi put sam, gledajući All Of Us Are Dead, tokom nekih od „mirnijih” segmenata iste, osetio bliskost i sličnost sa njihovim načinom života i pomislio kako bi poseta Južnoj Koreji trebalo da bude više od egzotičnog gostovanja, odnosno – neverovatan susret sa poznatim stvarima.
I dok ostali strimeri (poput Apple-a i njihovih Dr. Brain i Pachinko) i dalje nimalo ili oprezno ispituju korejkaste teve-teritorijalne vode, Netflix u svojoj ponudi sada već ima dovoljno južnokorejskih programa da one zauzimaju značajan i bitan deo. A čak možda možemo da posmatramo korpus ovih programa kao Netfliksovu „jedinstvenu prodajnu ponudu” i nešto što ih na svetskoj sceni pozicionira kao visokoprogresivnog i kosmopolitnog trgovca. I vrlo promišljenog biznismena.
Svaka od tri pomenute serije donela je svoj spefičan ugao gledanja na neke od motiva kroz koje nas je zapadna filmska i teve kultura provela već iks puta – hunger games ili nehumana takmičenja kao alegorije za život pod kapitalizmom, smrtni greh i i natprirodna bavljenja time ima li života i boga posle smrti i – ono najprodavanije na televiziji u ovom milenijumu – zombije!
All Of Us Are Dead, u domenu koji je meni poznat, stiže kao kruna fantastičnog bavljenja temom izbijanja virusa koji konvertuje ljude u zombije, plasiranog kroz tri rada sjajnog Sang-Ho Jeona – animirani Seul Station i njegove igrane verzije i nastavke, fantastični Train To Busan i solidni Peninsula. Za sve njih karakteristično je nekoliko stvari koje ćemo potom kao tip i način obrade materijala zateći u All Of Us Are Dead.
Pre svega, porodica igra veliku ulogu. I svaka od ovih priča u osnovi je melodrama koju guta horor, čiji zubi se ne zarivaju samo kroz jezive prizore i dobro plasiranu tenziju, već pre svega kroz činjenicu da i jedan, tako neverovatan virus i činjenica da ljudi stradaju od „zombija”, ne menja ništa kada naši junaci gube svoje bližnje. Nijedna smrt u svim pobrojanim ostvarenjima ne pada lako ili nepropraćeno iskrenim, ljudskim osećajem gubitka. Patnja i bol su motivi koji debelo prožimaju i normalan i nenormalan život Južnokoreanaca.
Pored toga, razvoj zombi priča ide veoma spontano i zdravorazumski. Naši junaci se retko ponašaju kao „debili”, a borba sa zombijima iako nikada nije slikana „dokumentarno” nosi nešto od vrlo realistične „verovatnosti” „kako bismo i mi sami postupili na njihovom mestu”. Na ovaj način Južnokoreanci uspevaju da nam stave do znanja da smo „svi isti”, naročito u vanrednim situacijama.
Treća stvar je da pojava zombija uvek nalazi načina da se politički ili društveno-angažovano uveže sa sistemom i pokaže šta tačno ovaj u toj situaciji radi dobro, odnosno ne radi dobro, odnosno u čemu Južna Koreja kao društvo uživa u normalnim okolnostima, a šta rizikuje da izgubi u jednoj takvoj, vanrednoj situaciji.
Za razliku od serije Walking Dead, koja do svog finala ovih nedelja stiže potucajući se po opštim mestima anti-utopija kojima su zombiji tek usputni dekor dok bulumenta junaka traži sebi smisao, u novim „normalnim” okolnostima, All Of Us Are Dead nas konfrontira sa onim što je u zombi filmovima najzanimljiviji deo – svežinom sudara sa smrću.
Iako tokom 12 epizoda (od kojih je prva možda i najslabija) zavirujemo i u vojno-politički vrh i nekakvo makro hendlovanje zombija, ili kroz vizure detektiva i vatrogasca šaramo „zaraženim” gradom i imamo nešto filmskije avanture, epicentar ove serije je nošenje učenika jedne srednje škole sa bujajućom epidemijom. Čak, da ne spojlujem previše, i izbijanje virusa vezano je za jedan učenički problem i „dobronameran” pokušaj roditelja da na idiotski način pomogne svom detetu. Zombiji dolaze kao „zaslužena kazna” koja potom postaje potpuno neodmerena i ludačka.
Iako je mlad kast verovatno omogućio popularnost među vršnjacima, All Of Us Are Dead nikako nije „serija za tinejdžere”. Njeni autori kroz učenike lome one iste lomove koje su Darabont i ekipa postavili sa inicijalnim Walking Dead epizodama – nova pravila za preživljavanje neće biti laka ni za telo ni za duh. Iz epizode u epizodu mi smo svedoci kako naši junaci, njih desetak-dvanaest, raštrkanih u dve-tri grupe koje pratimo paralelno u različitim delovima škole, uče smrt dok je gledaju u oči. Jezive su scene u kojima učenici među zombijima prepoznaju svoje roditelje koji su krenuli, ali nisu uspeli da ih spasu. Ili one u kojima malopređašnji saborci postaju razulareni neprijatelji. All Of Us Are Dead is keeping it REAL za sve pare.
Još jedna stvar koju je All Of Us Are Dead pokazala jeste da je serija snimljena „za sve pare”. Od scenografije, preko lokacija do broja statista, sve je odrađeno na vrhunskom nivou. Bukvalno nema scene koja podbacuje kvantitetom ili kvalitetom zombija, koliko god da ih je u kadru oni svi izbacuju iz sebe visokostilizovani tip zombija, koji je u „korejskoj varijanti” dodatno dopingovan „azijskim horor momentom” – kada se zaraženima tela „lome” i krckaju tokom tranzicije u zombije, što je trejdmark momenat kod njihovih demona.
Na samom terenu zombija, koji su inicirani iz laboratorije, imamo relativno brzu tranziciju, orijentisanost ka buci i čulo mirisa kao dominantno. Inovacija je da, kao i u slučaju drugih bolesti, imamo „imune” koji nakon ujeda zombija postaju „hambiji” (half-zombies), kako su ih junaci nazvali, koji mogu slobodno da se kreću kroz zombije, praktično su besmrtni i imaju nadljudsku snagu, otprilike izgledaju onako kako je naučnik želeo za svog sina…
Na nivou radnje, od početka do kraja pratimo grupe učenika koji pokušavaju da iz „okupirane” škole pobegnu na sigurnije mesto. Svako malo oni su prinuđeni da drugi prostor tretiraju kao privremeno utočište i planiraju šta dalje. Pored zombi lomova, prolazimo i kroz one ljudske – ljubavne, iz zavisti, iz gluposti…
All Of Us Are Dead možda može da prođe kao neki anti-coming of age, ali, valjda vam je naslov dovoljno indikativan za sve što vas čeka. Ovaj nivo okrutnosti, nemilosrdnosti, često i prema glavnim junacima nije nešto što često zatičemo u zapadnim produkcijama. AOUAD nije jurio zvezde ili povlađivao potencijalnim fan favoritima. Priča je jedina zvezda.
Što se mene tiče, All Of Us Are Dead je već sada jedna od najboljih serija 2022. Ona na poznatom i supereksploatisanom tematskom terenu i podžanru horora uspeva da kreira svežinu, ljudskost, tenziju i akciju koja bi trebalo da vas uzbudi i izvoza čak i ako niste nimalo fan sličnih kreacija. A pravim fanovima zombi-podžanra nudi emotivnu i intelektualnu satisfakciju unutar efektnog žanrovskog tretmana koji nikada ne potcenjuje svoju temu i tretira je skoro kao vrhunsku ratnu dramu.
