Prikaz dokumentarnog filma „Framing Britney Spears“: Da je Britni biti lako, Britni Spirs bi bio svako
Pre gotovo četvrt veka Britni Spirs je očarala ne samo osvedočene poklonike tzv. bubblegum pop-a, nego i znatno širi krug publike, uključujući i poneke od mrguda nekako uvek spremnih na zamerke, prozivke i srdžbu pesmom …Baby One More Time. Ni ne čudi – u pitanju je savršena pesma iz radionice nepogrešivog Deniza Popa, a prateći spot samo je raspalio pomamu za novom superstarkom u sazvežđu teen-pop-a, te vazda kratkoročne i surove kategorije.
U narečenom spotu, hiperseksualizovana omladinka Britni Spirs, u odeždi nestašne školarke (a sa licem mlade Ane Bekute) ispovedala je svoje ljubavne jade praveći pometnju u tipskoj američkoj školi. U jednom trenutku u spotu se pojavljuje Pol Glison, vrsni američki epizodista, i tu nastaje jasna veza i referenca spota na filmsko remek-delo velikog Džona Hjuza – Klubom ranoranilaca (The Breakfast Club), u kome je upravo Glizon tumačio lik okrutnog direktora škole, naravno, na koti simbola represije odraslih spram nesnađene mladeži. I baš tu, na toj tački motiva pobune protiv starijih i nametnutih autoriteta može i da otpočne priča o onome što se da saznati iz vrlo dobrog dokumentarnog filma Framing Britney Spears, koji je nastao i koji je plasiran kao deo zapaženog serijala nadnaslova The New York Times Presents….
Dakle, dokumentarni film Framing Britney Spears nominalno se bavi detaljističkim prikazom evolucije sada već dobro znanog pravničko-sudskog zamešateljstva u čijem središtu se našla za mnoge i dalje silno voljena Britni u svojim nastojanjima da se oslobodi nametutog starateljstva koje otac joj ima nad njom, njenim odlukama i, naravno, i dalje obilatim prihodima, a suštinski se bavi pravom na pobunu i pokušajima da se ta pobuna konkretizuje i što je moguće više približi potpunoj emancipaciji (u figurativnom i u stvarnom i zakonskom vidu) jedne zrele žene, sada, eto, već na pragu pete decenije života. Osnovna snaga ovog očekivano ambicioznog reportažnog dokumentarca je upravo u tom dinamičnom prikazu načina na koji je ovaj slučaj dobijao na ozbiljnosti i znakovitosti, naravno, uz efektno i ekonomično podsećanje na razvoj njene karijere, ogromnog buma koji joj se zgodio na prelazu između dva veka i brojnih posrtanja i primera nezdravih odluka i ekscesnog i neretko autodestruktivnog ponašanja još jedne od zvezda koja u tim tananim godinama ipak nije bila kadra da izađe na kraj sa onim bočnim „darovima“ planetarne slave ka kojoj je tako težila i bukvalno od malih nogu.
Naravno, ovo u biti nije nesvakidašnja priča, zaključci na koje ona navodi pomalo su tipski i sveprisutni, ali ona u isti mah jeste dovoljno osobena jer jetko ukazuje na jednu ogromnu rupu u tamošnjem zakonu koji dopušta takve i manipulacije tog tipa (zanimljivo je da se upravo ovih sedmica pojavio i prilično dobar igrani film – I Care A Lot – sa Rozamund Pajk, Dajen Vist, Elsom Gonsales, Piterom Dinklidžom i Krisom Mesinom u najznačajnijim rolama – koji problematizuje isti fenomen zakonskih malverzacija i maltretmana onih koji nisu u poziciji da se odbrane i odupru). Nema spora, film bi bio daleko celovitiji i ubojitiji da je u njemu barem u smislu nekoliko izjava učestvovao otac Britni Spirs, dakle, njen zakonski staratelj, mada je njegovo odsustvo (imajući u vidu stav i stranu koje ovaj dokumentarac drži i očitava) sasvim očekivano; ali i ovako gledano pred nama je dovoljno uzbudljiv, informativan i rečit dokumentarni rad koji jasno ukazuje na brojne kontroverze i paradoksalnosti, počev od toga što je osoba koja neprekidno radi i mnogo prihoduje proglašena nesposobnom da donosi odluke koje se tiču na prvom mestu nje same. Negde u drugom planu, ali dovoljno razgovetno i upečatljivo, ovaj film progovara i o očiglednim istinama kao što su prolaznost i varljivost slave, nesnađenost kao jedna od korenskih slabosti ljudi u ovom našem sada, te popularnoj kulturi koja je (barem putem društvenih mreža i ostalih perifernih i manje zahtevnih područja društvenog angažmana i borbe) i dalje kadra da makar uzdrma krivdu i ono što je naprosto pogrešno sraslo u tim višim i ozbiljnijm strukturama i sferama društva.
A sve dosad pomenuto ne bi bilo ni tako intrigantno niti relevantno da u središtu priče nije tako amblematična i magnetična pojava kakva je (barem u onim ponajboljim joj danima bila) Britni Spirs, neretko zajednički sadržatelj u slučaju ljudi posve raznorodnih doživljaja sveta (i popularne kulture), a, naglasimo za svaki slučaj i to, izvođačica nekolicine pravih bisera glavnotokovskog plesnog popa. U ovoj njenoj borbi, čini se, tinja dovoljno žestoki bunt, doduše, drugim sredstvima, nešto slično kao kod lika gorljivog pobunjenika koga je tamo sredinom osamdesetih godina 20 veka, kada je Britni tek prohodala i propričala, izvanredno odigrao Džad Nelson u već pominjanom zlatnom klasiku Džona Hjuza – toj nezaboravnoj drami na temu tinejdžerske teskobe i pobune, pa bila ona i oročena i privremena – Klubu ranoranilaca. I čvor je zavezan – predlog za premijerna i sugestija za reprizna gledanja pod krovom iskrene preporuke. Naravno, ako vas pobuna kao motiv i dalje tu i tamo barem tangira.
Fotografije: Red Arrow Studios International