Razmišljanja o filmu „Prošle noći u Sohou“: Prekrasni košmar od koga zastaje dah

Odavno u bioskopu nisam pogledao film koji me je pružio toliko uživanja. Prošle noći u Sohou (Last Night in Soho) Edgara Rajta je majstorski režiran natprirodni horor-triler u kome se prepliću prošlost i sadašnjost, mešaju san i java, film koji pleni fantazmagoričnom vizuelnošću i u kome briljira sjajni ženski glumački trio u ključnim ulogama.

Britanski reditelj i scenarista Edgar Rajt je jedan od mojih filmskih favorita, i do sada nije snimo film koji me je razočarao. Izuzetno talentovan, potkovan i raznovrsan, Rajt je zablistao svojim profesionalnim debijem, horor-komedijom Noć glupih mrtvaca (Shaun of the Dead, 2004), da bi u proteklih dvadesetak godina snimio neke od najboljih filmova u okvirima glavnog toka: Panduri u akciji (Hot Fuzz, 2007), Skot Pilgrim protiv celog sveta (Scott Pilgrim vs. the World, 2010), Kraj sveta (The Word’s End, 2013) i Vozač (Baby Driver, 2017).

Ove godine su pred publiku stigle čak dve Rajtove režije koje uspešno nastavljaju ovaj niz, a to su hvaljeni dokumentarac Braća Sparks (The Sparks Brothers) i film o kome će biti reči u ovom osvrtu – fantazmagorična ekstravaganca Prošle noći u Sohou.

Rajtova nova režija se u najavama opisuje kao „psihološki triler“, mada je zapravo reč o natprirodnom filmu strave i užasa, doduše sa misterijom u središtu. Glavna junakinja je mlađana Eloiza Tarner, zvana Eli, povučena i stidljiva cura iz malog mesta koja dolazi u London kako bi ostvarila svoj najveći san i postala modna kreatorka.

Treba imati u vidu da je Eli opčinjena 60-im godinama prošlog veka, muzikom i modom tog vremena, da ih idealizuje i koristi kao nadahnuće. Uz to, Eli nije psihički najuravnoteženija osoba na svetu – što i ne čudi imajući u vidu njenu prošlost (samoubistvo majke) i njen dar (prokletstvo?) da vidi duhove. Dolazak u London je velika trauma za našu junakinju, teško joj je da se snađe u tako velikom i surovom gradu, sada daleko od svoje zaštitnički nastrojene bake.

Elina situacija se, nakratko, popravlja kada napusti bučni studentski dom i iznajmi sobicu u Sohou. Eli u svom novom smeštaju, a zahvaljujući svom daru, ostvaruje sponu sa devojkom koja je na istom mestu živela pre predeset i više godina. Eli, kroz Sendine oči, doživljava čari prošlosti i tokom svojih noćnih vizija počinje da „živi“ u davno prohujalom vremenu koje joj je toliko blisko srcu. Isprava sve deluje poput najlepše bajke, a onda… Onda se Elini snovi pretvaraju u najstrašnije košmare.

Scenario koji su napisali Rajt i Kristi Vilson-Karns, scenaristkinja najpoznatija po saradnji sa Semom Mendesom na nagrađivanom ratnom spektaklu 1917, narativno je bogat i ne štedi na ekspoziciji. Prošle noći  u Sohou nije samo još jedan rutinski film strave čiji su glavni aduti šokovi i krvoproliće –mada ne manjka ni toga – priča je slojevita i pažljivo osmišljena, uz puno ukrasa, pa tako u nepuna dva sata stane dosta toga.

Uvod će za neke biti razvučen, ali bez njega film ne bi ovako dobro fercerao – neophodno je da dobro upoznamo i, po mogućstvu, zavolimo našu junakinju pre nego što bude gurnuta u sav taj užas. Istina – ima dosta naivnosti u postavci filma, ali i sama Eli je naivna i nevina, pa su tako narativ i junaknja u skladnoj rimi.

Tomasin Mekenzi, koji smo nedavno gledali u Šjamalanovom promašaju Stari, kod Rajta dobija priliku i prostor da kako treba pokaže svoje glumačko umeće i veoma uspešno dočarava lik devojke na granici razuma. Kao kontrateža, tu je krupnooka Anja Tejlor Džoj, mlada glumica koja je se proslavila ulogama u Veštici, Podeljenom i Daminom gambitu, a koja u Sohou tumači lik tajanstvene Sendi, mlade žene kroz čiju priču sagledavamo sav sjaj i svu bedu engleske prestonice.

Čuvena bitanska glumica Dajana Rig (1938-2020) je upravo u Rajtovom filmu ostvarila svoju oproštajnu ulogu i karijeru okončala na najbolji i najdostojanstveniji mogući način – u odličnom filmu i uz mogućnost da još jednom pokaže zašto su je sve ove decenije, od Osvetnika do Igre prestola, gledaoci toliko voleli i poštovali. Rajt joj je i posvetio svoj najnoviji film, što je zaista dirljiv, lep i prikladan gest.

Južnokorejski direktor fotografije Čung-Hon Čung, proslavljen saradnjom sa Čan-Vukom Parkom, očarava vizuelnom upečatljivošću u kojoj se, zapravo, nalazi glavna snaga Rajtove nove režije – Poslednja noć u Sohou je jedan prekrasan košmar, barokno raskošan i konfuzan u onoj meri u kojoj joj je to neminovno kada san pretačete na film, ostvarenje koje zbog njegove vizuelne ambicioznosti jednostavno morate pogledati na što većem platnu.

U poslednjoj trećini film postaje sve naglašenije hororičniji, menjaju se tempo i ton, narativne niti se mrse i pucaju…. što sve vodi do vatrenog krešenda od koga zastaje dah. Istina, završnica ogoljuje činjenicu sama srž filma jeste prilično budalasta, ali to ne smeta jer je tema obrađena sa toliko veštine i ljubavi da taj nedvosmisleni palp naboj, baš kao i u ranijim Rajtovim režijama, zapravo predstavlja prednost a ne manu.

Poslednja noć u Sohou svakako nije za najširu publiku, o čemu svedoče i izveštaji sa bioskopskih blagajni, ali oni koji će ga zavoleti – zavoleće ga bez zadrške. Ja jesam.

Fotografije: Focus Features/ Universal Pictures