Svuda oko mene ljudi i žene…: Kritika serije „Minx“
Legenda kaže da je jedan od manjih estradnih ratova izbio krajem osadesetih godina prošlog veka kada su Vesna Zmijanac i Branka Sovrlić u kratkom vremenskom periodu javno ponele previše slične (naravno, provokativne) haljine; taj disput je okončan prilično brzo nakon što je, kanda, u listu Sabor Zmijanac pojasnila da je njena haljina izrađena od kože i da ima 12 kaiščića sa strane, dok je suparničina od skaja i ima samo 10 kaiščića.
Ova pričica je tu da nas nanovo podseti da derivativnost današnjeg neumerenog izobilja svega i svačega teško da može da posluži kao uverljiva zamerka, i to ne samo zbog one neprolazne krilatice koja nam ukazuje da je uvek „bolje da liči na nešto, nego ni na šta“. Ovaj kontekst nam je potreban da bismo već u startu od mogućih prozivki te vrste odbranili novu seriju iz ponude HBO Max-a – seriju Minx, koja u trenu izaziva asocijaciju na dosta toga, pa čak i iz ponude istog emitera.
Da pojasnimo i razjasnimo – Minx (u slobodnom prevodu – Fufica) je priča o završnim etapama evolucije jedne opsesivne ideje – radnja se zbiva tokom šareno-veselih kalifornijskih sedamdesetih, a u žiži je mlada zanesenjakinja, srčana, iskrena ali i nadobudna i pomalo iritantna mlada novinarka koja čini sve što može kako bi svoju zamisao o časopisu za žene, ali časopisu sa otvoreno feminističkim sadržajem, pretočila u javu.
Nakon silnog nerazumevanja (pa čak i najbliže okoline) i sijaset odbijanja, ona uz dosta oklevanja i vidne rezerve pristaje da taj svoj poslovni naum udomi kod rečitog, ali i ne previše pouzdanog izdavača pornografskih časopisa (naravno, do tog trenutka isključivo za mušku publiku, a uz podosta podvarijeteta iste teme). Tamo njena ideja pretrpi niz korenith promena, stiže se i do ideje o duplerici sa obnaženim muškarcem, a naslov se iz prvobitnog Matrijarhat se budi preinačuje u, kako tvrde upućeni, u pitkije i privlačnije Fufica (Minx), što je, po dogovoru, u namernoj koliziji sa revolucionarnim sadržajem i duhom časopisa, a pristižu i veoma živopisni saradnici…
Ovo je, kanda, sasvim dovoljno da bi se naslutile smernice prozivki po pitanju gorenavedene derivativnosti; naime, na um brzo padaju skorašnje serije Američka žena, Gospođa Amerika (a pomalo i Mad Men), a svakako se može povući i paralela i sa HBO-ovom serijom The Deuce, a da, pritom, osnova za te analogije ne mora nužno da se zasniva na hronološkom okviru i dizajnu tih serija.
Međutim, dobra stvar je što autori serije Minx (u polusatnom formatu i u dramedijskom tonu) ni ne nastoje da prikriju tu derivatnu prirodu ovog svog rada, a još bolja vest je ova premijerna serija svoju osobenost iznalazi na neočekivanoj adresi – u ciljano bezbrižnom, dobronamernom i naglašeno lahorastom tonu, a to onda stupa u laku upadljivu rimu sa onim o čemu govori ideja o nastanku pominjanog časopisa – da se po principu možda i gorke pilule u prihvatljivom, zašećerenom pakovanju pod izgovorom lake konzumacije proguraju i neporecivo ozbiljne ideje.
Na tom tragu, mora se istaći da, povrh tog svog viralnog šarma i istinske duhovitosti, Minx na do ovog trenutka dostupnom uzorku ne beži od ideje koje određuju i na konkretno delanje (pa čak i u tim začudnim okolnostima) nagone glavnu junakinju; Minx se tako u dovoljnoj meri, a u primetnom empatičnom tonu razumevanja za sve (pa i za bigote), bavi i feminističkim idejama i nužnostima samoemancipacije.
Na to se prilično skladno nadovezuje i sam razvoj likova, koji se svi neusiljeno menjaju pred očima gledalaca u odnosu na tačku na kojoj smo ih zatekli u prvoj epizodi. Ovome dodajmo i očekivanu produkcionu učinkovitost, promućurnu studiju karaktera sa podosta univerzalnosti u njenom temelju, te izvrsnu glumu Ofelije Lavibond, Ajdare Viktor, Lenon Peram, svakako i Džejka Džonsona (znanog ponajpre iz sitkoma Nova devojka, a ovde dizajniranog uz efektan omaž mačizmu na jasnom tragu Berta Rejnoldsa iz te ere), a pre svega bravuru Džesike Lav u roli Bambi.
Stoga, pred sobom imamo na kraju fin gledalački izazov i sasvim privlačnu varijaciju na svet, između ostalog, prikazivan i u Andersonovom filmskom remek-delu Noći bugija. Puna kapa. A i prava mera.
Fotografije: HBO Max