The Chair – Najinteligentnija Netfliksova serija koju smo ove godine pogledali

Da li ste i vi od onih ljudi koji, iako se zaista ponašaju u skladu sa načelima političke korektnosti, ipak malo prevrnu očima kad čuju izraz politička korektnost? Politička korektnost i sloboda govora bi trebalo da budu osnovni postulati današnjeg društva i da se nekako nadopunjuju, ali se čini da se često kose i isključuju jedna drugu. Ono što je sloboda govora za jedne, predstavlja političku nekorektnost za druge, koji isto tako žele da imaju slobodu govora. Nezgodno je, zato se i diskutuje o tome.

A nedavno snimljena Netfliksova serija The Chair je upravo zato i genijalna – kroz naizgled laganu pričicu, ona pokreće ovu debatu. Ova ambiciozna TV serija sve ukupno, sa svim epizodama, traje tri cela sata. A u ta tri sata sadržano je daleko više nego što neke serije kažu za tri sezone.

The Chair je dramedija koja prati život profesora i studenata na fiktivnom američkom Pembruk koledžu, koji je skoro pa Ajvi Liga (Ivy League – znate ono, Harvard, Jejl, Prinston…). Pembruk je škola sa veoma dugom tradicijom, sa enterijerom koji podseća na domove intelektualaca u svom mahagoni sjaju, i sa velikim problemom – opadajućim brojem studenata.

Na čelo katedre za englesku književnost dolazi Ji-Jun Kim – Azijatkinja u četrdesetim godinama kojoj je ovo vrhunac karijere. Ji-Jun je prva žena ne-belkinja koja je dobila mesto na čelu katedre i sada su sve oči uprte u nju. S jedne strane joj za vratom diše dekan koji bi voleo da ona otpusti sve stare profesore, pošto oni prosto više ne idu u korak sa otvorenim umovima mlađane generacije Z koja upisuje ovu školu. Tu imamo nekoliko veoma starih i uglednih profesora, koji ne daju svoje mesto u školi, istovremeno odbijajući da se povinuju progresivnim metodama učenja koje bi imponovale njihovim studentima.

Pored njih, tu je mlada asistentkinja Jaz, Afroamerikanka koju studenti obožavaju i na čijim se predavanjima raspravlja o tome da li je Herman Melvil bio nasilnik. Uprkos tome, Jaz ne može da dobije stalno zaposlenje jer je stari profesor Eliot blokira kako bi zadržao poziciju na kojoj sedi preko 30 godina. Iako mu niko ne posećuje predavanja! I na kraju, imamo najinteresantnijeg junaka – Bila, profesora koji je neka vrsta superstara. Bil predaje modernizam, a u privatnoj sferi života se raspada nakon smrti svoje supruge.

Jednog dana će Bil na predavanju satirično izvesti nacistički pozdrav, samo kako bi objasnio sav apsurd fašizma. Međutim, to biva zabeleženo na nečijem smartfonu i završava kao viralni video usled kog se na koledžu diže buna od strane studenata. Naime, oni počinju masovno da protestuju jer „ne žele naciste na svom fakultetu”. I sada Bil dospeva u veoma nezgodnu poziciju. Daleko je od naciste i svim svojim bićem je protiv toga, ali deluje kao da se svakim svojim argumentom samo zakopava još dublje. Ovo je taj momenat koji pali iskricu debate o slobodi govora.

Ono što je apsolutno fenomenalno jeste činjenica da serija debatuje o ovoj temi, ali ne zauzima nijednu stranu i nikoga ne izvrgava ruglu. Cancel culture je nešto što je i te kako prisutno i može biti i najbolja i najgora moguća stvar na svetu. Za nekog ko zastupa ideje protivne idejama humanosti i ponaša se tako da ugrožava druge, cancel culture je iz raja izašla. S druge strane, koliko smo brzi u tome da osudimo i javno razapnemo nekog, a da zapravo i ne razmislimo o tome da li je zaista kriv? I to na koji način se ovde o tome debatuje je potpuno genijalno! Elegantno i nenametljivo, ova serija dolazi do svojih drugih ideja koje se tiču problematike duplih standarda kad su u pitanju rasa i rod na univerzitetima.

Pored toga, poteže se pitanje toga kako danas žive studenti i koliko su oni u stvari opterećeni studentskim kreditima i ograničenim mogućnostima koje čine da ipak nemaju iste uslove kao starije generacije. I na kraju, kao kruna svega – Ji-Jun kao prototip jedne savremene žene koja pokušava da se izbori za neku pravdu, ali deluje kao da se bori sa vetrenjačama. Da podsetimo – ona je u svojim četrdesetim, razišla se od svog dugogodišnjeg partnera i sama odgaja svoju usvojenu ćerku.

Da stvar bude još komplikovanija, njena ćerka je latinoameričkog porekla, a nosi korejsko ime i zadaje joj muke takve da se Ji-Jun svakodnevno pita da li nju njeno dete uopšte voli. Plus, pokušava da opravda novostečenu visoku poziciju na poslu. Dakle, Ji-Jun predstavlja dosta toga što savremena žena jeste i što se retko da videti na TV ekranima, a i te kako je realno. I na kraju, kao najbolji momenat ikada, imamo glumicu koja igra ulogu ove junakinje – Sandru Ou. Ono što je apsolutno sjajno je to što je Sandra Ou i ovu ulogu pokidala, tako da prosto imam utisak da se profiliše kao glumica kojoj od ruke idu baš ovakvi ženski likovi. To su žene koje žive po svojim pravilima, kratko i jasno.

Sve ovo čini seriju The Chair izuzetno inteligentnom, a ako uzmemo u obzir i način na koji je sve ovo u njoj realizovano i humor koji je sveprisutan, možemo slobodno reći da je jedna od najboljih serija koju je Netfliks ove godine izbacio. Kad se raspravlja o tako touchy temama kao što je sloboda govora, jako je teško ostati nepristrasan i ne zauzeti jednu ili drugu stranu. A ova serija upravo to čini i polazi joj za rukom. Ona polazi od toga da smo svi mi ljudi i da nikome nije lako u današnjem vremenu, ali da moramo da uzmemo u obzir onog drugog ako već znamo da je razumna i normalna osoba.

Da li ovde na kraju dobijate neku veliku poruku ili jasan stav po pitanju gorepomenute političke korektnosti? Ne. Ali dobijate ideju da, ma kojoj generaciji pripadali i ma koliko se naši stavovi razlikovali, obrazovanje je nešto za šta moramo da se borimo, a sa njim i za jezik i književnost.

Naslovna fotografija: Netflix