Trijumf filma „Dnevnik Diane Budisavljević“: Teška tema o kojoj moramo da pričamo

Dugo se već bavim filmskom kritikom i do sada sam napisao na stotine tekstova u kojima sam iznosio svoje procene i impresije o raznim izdancima sedme umetnosti (a bilo ih je u svim nijansama i oblicima: bogata je ova naša filmska bašta). Pisanje kritika je za mene, priznajem, vremenom postalo rutina. Uostalom, da se ne lažemo, ne desi se baš često da me neki film toliko ponese i pridobije da osetim tremu u trenutku kada o njemu treba da izreknem sud, te da vagam svaku reč koju ću napisati i dugo razmišljam da li je ono što sam sročio dovoljno dobro, da li uspeva da rečito i uverljivo prenese suštinu pogledanog. Ali, eto, s vremena na vreme se i to dogodi. Dnevnik Diane Budisavljević je jedan od takvih slučajeva.

Diana Budisavljević… Upamtite to ime. Važno je da ga znate. Neophodno, zapravo. A evo i zašto… Svi mi smo manje-više svesni u kakvom svetu živimo, iako se trudimo da se od onog lošeg zaštitimo, da ne razmišljamo prečesto o zlu koje čine ljudi. Upravo je film jedna od razbibriga koje koristimo kako bismo, pa makar i na kratko, pobegli od stvarnosti. I to je u redu, to je ljudski, ponekad čak i spasonosno. Opet, pre ili kasnije, moramo izaći iz zone komfora, otvoriti oči i pogledati zlo u lice, ma koliko to uznemirujuće bilo. Ne smemo da živimo u neznanju, jer misliti da je neznanje blaženstvo je jedna od najvećih zabluda čovečanstva. Neznanje je pošast. A u borbi protiv te pošasti može da pomogne upravo film koji nije uvek samo puka opsena i frivolan ples šarenih slika. Kada se pravi ljudi nađu iza i ispred kamere, film može da zabeleži i saopšti istinu. Može da nam pomogne da otvorimo oči.

Postoje zločini toliko strašni da je o njima mučno i teško govoriti. Ali baš zbog toga, zato što je teško i mučno, ne treba o njima ćutati: treba na njih iznova i iznova upirati prst kako nikada ne bi bili zaboravljeni, kako se nikada ne bi ponovili. Film Dnevnik Diane Budisavljević baca snop svetlosti na ustaška zverstva počinjena za vreme Drugog svetskog rata, na logore, na pogrom, na neprebrojiv niz nedužnih žrtava. Nema većeg zla od onog koje čovek čini drugom čoveku. I u toj sveprožimajućoj stravi mračne prošlosti, sećanje na Dianu Budisavljević je poput svetionika. Ono živom održava uspomenu na nedužne žrtve, upozorava na zverstva i dželate čija neljudskost nikada ne sme biti relativizovana, ali istovremeno i uliva nadu da je ono dobro u ljudskom rodu ipak jače od zla, da su plemenitost, požrtvovanje i dobrota vrednosti koje su u našoj biti, da nada postoji.

Dirnuta patnjama Srba, jedna žena je za vreme Drugog svetskog rata pokrenula humanitarnu organizaciju zahvaljujući kojoj je iz ustaških logora smrti spašeno preko 10 hiljada srpske dece. Njeno ime je bilo Diana Budisavljević. Po rođenju Austrijanka, udata za poznatog zagrebačkog hirurga Julija Budisavljevića, Srbina čija je nacionalna i verska pripadnost tolerisana zbog njegovih zasluga i sposobnosti, Diana je, iako to nije morala i iako joj je kao i mnogim drugima bilo lakše da skrene pogled, započela svoju misiju. Cilj joj je bilo da spase što više dece koje su ustaše označile za istrebljenje. To nije bila laka borba, ali ju je ona hrabro vodila uz pomoć verne i posvećena grupice najbližih. Zato se našla na udaru ustaških vlasti i bila pod stalnom prismotrom. Po oslobođenju, Diana Budisavljević ponovo nije bila po volji onih koji su odlučivali i „pisali istoriju“. Komunisti su učinili sve kako bi izbrisali njen podvig iz kolektivnog sećanja. Nisu u tome uspeli. Ono što je ova hrabra žena uradila nije zaboravljeno.

Zagrebačka rediteljka Dana Budisavljević deli prezime sa svojom junakinjom, i u daljem je srodstvu sa njenim suprugom Julijem. Na svom filmu je radila deset godina, brižljivo prikupljajući građu za priču o dobroj ženi u zlim vremenima. Taj studiozni proces nastanka filma urodio je plodom. Dnevnik Diane Budisavljević je jedan od retkih igrano-dokumentarnih filmova koji poseduje snažnu kompaktnost i u kome su prelazi iz igranog u dokumentarno (i obratno) urađeni sa takvom finesom da se šavovi gotovo ne osećaju prilikom gledanja.

U igranom, najzastupljenijem segmentu, briljira Alma Prica u ulozi Diane Budisavljević: njena znalački svedena i istovremeno duboko emotivna gluma oživljava lik zaboravljene heroine na dostojanstven način, uspevajući da ubedljivo prikaže njenu rešenost i požrtvovanost. U filmski narativ su izuzetno vešto upletene i ispovesti preživelih svedoka, dve žene i dva muškarca, sada u poznim godinama, koji se hrabro i sa puno sete prisećaju svog košmarnog detinjstva (upamtimo i njihova imena: Zorka Janjanin, Nada Vlaisavljević, Milorad Jandrić i Živko Zelenbrz). Tu su, kao treća vrsta gradivnog materijala,  dokumentarni snimci iz tog vremena. U filmu su svi prizori žrtava autentični: tu nema nikave inscenacije. Nastali u ustaškim logorima, ovi prizori prestrašene i izgladne dece koja čekaju da smrt dođe po njih su nešto najstrašnije. Ali, neophodno je da ih vidimo kako bismo osetili sav užas ustaškog terora – to je naš dug onima kojih više nema i čiji su životi okončani na tako strašan način. Da se nikada ne zaboravi.

Poetski štimung filmu daje prekrasna crno-bela fotografija Jasenka Rasola koja je sva puna senki, magle i pare, a svaki kadar pleni vizuelnom snagom. Scenario, gluma, muzika, kostim, scenografija… Svi elementi ove filmske priče promišljeno su i pažljivo sklopljeni u celinu. „Manje je više“ je maksima kojom se vodila rediteljka. U filmu je od priče o podvigu Diane Budisavljević ostalo ono najvažnije, sama srž. Zato ovaj film i ostavlja tako snažan utisak, a njegovo postojanje može poslužiti kao podsticaj za dalja istraživanja ove teme i usredsređivanje na neke od aspekata (kao, na primer, prekrštavnje spašene dece u katoličanstvo) koji su u debiju Dane Budisavljević samo usputno pomenuti ili u potpunosti zaobiđeni.

Danas, 74 godine po okončanju ratnih užasa i više od četri decenije od njene smrti, Diana Budisavljević  je otrgnuta od zaborava u koji su je tako uporno gurali oni kojima nije bila po volji. Zasluga za to pripada i autorima Dnevnika Diane Budisavljević, filma koji ne prestaje da privlači pažnju regionalne i svetske javnosti. Nakon zasluženog trijumfa u Puli ovog leta i dirljive beogradske premijere u okviru Slobodne zone na kojoj je takođe nagrađen, film Dane Budisavljević je započeo svoj život u srpskim bioskopima i domovima kulture. Ne oklevajte da ga pogledate na velikom platnu. Potrešće vas i dirnuti, a ime Diane Budisavljević će ostati zauvek urezano u vašem sećanju. Baš onako kako i treba da bude. Na sve to, Dnevnik Diane Budisavljević je ujedno i dobar podsetnik na sveobuhvatni dokumentarni film Zaveštanje Ivana Jovića koji takođe govori o pogromu srpskog življa u na teritoriji „Nezavisne države Hrvatske“, a koji u vreme premijere 2016. godine nije bio dovoljno primećen. Ova dva ostvarenja, svaki na svoj način, dostojanstveno i emotivno, predstavljaju dragocen doprinos kulturi sećanja.