Neobične slike reditelja Dejvida Linča
„Sve što sam oduvek želeo jeste da slikam.” Ovo je izjavio jedan od najvećih filmskih reditelja našeg vremena – Dejvid Linč. Inspiraciju za svoje kinematografske vizije on vuče iz dubokih korena koje ima u vizuelnim umetnostima. Eksperimentišući sa filmskom formom, Linč je vremenom razvio svoj prepoznatljiv stil, vidljiv u ostvarenjima kao što su: Blue Velvet (1986), Lost Highway (1997), Mulholland Drive (2001), Inland Empire (2006), Twin Peaks (1990–1991/2017)…
Dejvid je odrastao u Montani, Ajdahu, i Virdžiniji, dakle u gradovima srednjeg dela Sjedinjenih Američkih Država. Kao veoma mlad otputovao je u Austriju sa idejom da ga slikarstvu podučava Oskar Kokoška. Pošto do toga nije došlo, nakon samo petnaest dana iz Salcburga vratio se za Ameriku. Upisao je umetničku akademiju u Bostonu, a nakon par godina prebacio se na Akademiju umetnosti Pensilvanije. Život u Filadelfiji pružio mu je uvid na ulice pune kriminala i raspale industrijske zone. Arhitektura Filadelfije, dim, nasilje, propadanje, ali i ljudska forma, postaće Linčova velika inspiracija za dalji umetnički rad.
Svoju karijeru Dejvid je dakle započeo kao slikar, da bi kasnije prešao u svet eksperimentalnog filma. Ono što ga je motivisalo da snimi svoj prvi film, bila je ideja slike koja će moći da se pomera uz pratnju zvuka. Danas se kroz Linčove slike i filmove jasno oseća uticaj malih američkih gradova, prikazan iz njegove poetične vizure, pune humora, horora, fetišizma i ironije. I sam jasno kaže: „Umesto razmišljanja šta se dešava u svetu, ja volim manji svet, pogled izbliza.”
Povezani članci
Baš kao filmovi, tako su i Dejvidove slike izuzetno začudne, morbidne, uznemiravajuće, i veoma slojevite. U njima se jasno vidi potreba za trodimenzionalnošću, koja se ogleda u kombinovanju različitih materijala i elemenata. Tako se na kraju dobija neka vrsta kolaža i ansamblaža. Mrljavi pejsaži i neobične ljudske pojave, uokvirene slovima i natpisima, obično su glavni akteri na Linčovim slikama. Jer, kao što kaže: „Sve se svodi na individue, detalje i teksture.” A kada se govori o bojama koje koristi, crvena i plava se izdvajaju u moru braon, bež, oker i sivih nijansi. Kao specifičan motiv često se pojavljuju i aplicirane šibice.
Pored Fransisa Bejkona, koji je Linčov apsolutno omiljeni slikar, izdvaja još Dejvida Hopera, Lusijana Frojda i Aleksandra Koldera, kao umetnike koje posebno ceni. Dejvid danas živi u Los Anđelesu, ali i dalje ima izložbe širom sveta. Njegovi radovi našli su se u pariskom muzeju D’Orsay i La Triennale u Milanu, a ima ih i u kolekciji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.
Bez evidentne potrebe da prati trendove i udovoljava drugima, iskreno i bez zadrške Linč jednostavno ima potrebu da kontinuirano stvara. Po njegovom mišljenju, početna tačka je uvek ideja, jer: „Sve je u ideji. Ideje voze brod, one su kao darovi. Što više radite, više ideja vam pada na pamet.”
Lični impuls i instikt Dejvida je vodio kroz neprekidno stvaranje. On i danas slika, pravi nameštaj, neobične lampe-skulpture, kreira muziku, i posvećuje se transcedentalnoj meditaciji. Linč je živi dokaz da pravi umetnik nikada ne prestaje sa svojim radom i daljim traganjem, jer je to neodvojivi deo njegove ličnosti. I za kraj, umetnik poručuje: „Nije mi ni toliko važno šta ljudi misle o mojim slikama; ja jednostavno volim da ih pravim.”
Naslovna slika: www.25yearslatersite.com
Povezani članci
