Prikaz autobiografske proze „Vudi Alen. Apropo ničega.“

Istina, Vudi Alen se tokom svog višedecenijskog pregalaštva na planu filma nije preterano zanimao za podžanrove sudske drame i naturalistički shvaćene drame o zakrvljenim članovima porodica, naprosto, persiflaža, satira i cinizam za to baš i nisu zgodna osnova, ali sva je prilika da će njegova autobiografska/memoarska proza naslovljena Vudi Alen. Apropo ničega. (na srpski prevela Stela Spasić, objavila beogradska Laguna) i kod nas prevashodno biti posmatrana kroz prizmu onoga što je kao snažna impresija ostalo nakon prikazivanja HBO dokumentarne serije Farou protiv Alena, te će i ovaj njegov literarni rad biti odmeravan kao svojevrsna Roršahova mrlja, gde će manje ili više usredsređeni ili manje ili više dobronamerni i naklonjeni mu čitaoci tražiti dokaz u prilog uverenja koje po tom pitanju već imaju.

A iz narečenih filmskih sudskih drama (ako ne i iz vlastitih iskustava u vrtlogu sudskog sistema i pratećih mu zamešateljstava) kinofili su davnih dana još naučili da je optuženome dato da se brani na bilo koji način koji smatra najučinkovitijim, te i pomenuti deo ove Alenove (i, to treba naglasiti, alenovski koncipirane i ustrojene) proze treba iščitavati upravo u tom ključu.

On, sasvim očekivano, pobija sve optužbe svoje bivše životne saputnice i česte saradnice na filmu, Mije Farou, staloženo i pregledno prolazeći stavku po stavku, odbacujući pojedinačne optužbe i pojašnjavajući kontekst, ali i ukazujući na izvesnu zaveru protiv knjiga, zaveru klike na čijem je čelu, naravno, upravo Farou. A Alen nju u tom delu ove knjige nedvodsmisleno smešta u kalup ranije književnog, a već dugo i filmskog arhetipa prezrene i odbačene žene (a woman scorned), arhetipa sa korenima čak i u Svetom pismu, a ni to nimalo ne iznenađuje.

Kako se moglo saznati iz ovde već pominjane dokumentarne televizijske serije, Alenov duševni i moralni svetonazor često se, naime, prvo očitavao u njegovim delima; pratimo li tu (navodnu) mustru, možemo da se prisetimo i jedne epizode iz njegovog filma Deconstructing Harry, u kome supruga (psihijatrica koja radi u ordinaciji smeštenoj u vlastitom domu), verbalno napada supruga jer je ju prevario sa jednom od njenih pacijentkinja, na šta joj on odgovara da je, kao pisac, naprosto upućen na njene pacijentkinje kad i ona već radi „od kuće“, pa mu je i izbor bio sužen.

U tom ključu se, dakle, mogu iščitavati i sledeći redovi iz ove knjige: „Pošto Mija i ja nismo bili ljubavnici kakve su nas zamišljali u javnosti, bio sam zreo za ozbiljnjiju vezu. To je mogla da bude neka glumica, sekretarica, zubarka koja voli švedske filmove. Naravno, s obzirom na moju strast prema harakiriju, to je bila Sun Ji. Dakle, da, moja ljubav prema njoj nije bila u skladu s Robertovim pravilima procedure ali oboje obožavamo svaki trenutak koji smo proveli zajedno za ovih dvadeset godina“. Sun Ji je, podsećamo, usvojena kćerka Mije Farou, koja je odrastala i pored Vudija Alena,a pomenuti Robert je autor dalekosežno uticajnog praktičnog vodiča za politička, lokalna, civilna, demokratska udruženja…

U tom segmentu ove knjige nema ama baš nikakvog iznenađenja, pa ni najbleđe naznake istog; ostatak knjige protiče u pitkim i vešto ispripovedanim anegdotama koje sežu od detinjstva pa sve do aktuelnog utihuća profesionalnih angažmana (Alen je, naime, poslednji film, Rifkinov festival, uradio u svojevrsnom, dobrovoljnom egzilu, u zaista nezavisnoj produkciji, u San Sebastijanu, sa ipak manje prestižnom glumačkom podelom nego inače: Valas Šon, Džina Geršon, Lui Garel, Elena Anaja, Serhi Lopes, Kristof Valc)…

U ne samo asocijativnoj ravni sa njegovim zaslugama na polju sedme umetnosti, a u direktnoj vezi sa američkim poreklom ovog štiva su i brojni (doduše, u širu sliku i priču) udenuti saveti mladim i filmskim stvaraocima u pokušaju ili na početku puta, poput:

„Mladim režiserima koji mi zatraže savet uvek kažem sledeće: usredsredite se samo na posao. Ne dižite pogled! Radite. Uživajte u svom radu. U suprotnom, promenite posao. Ne dozvolite da na vas utiče okruženje. Znate da je to o čemu razmišljate smešno, odnosno znate koje ciljeve hoćete da ostvarite. Imate viziju i probajte da je sprovedete u delo. To je tako jednostavno. Sami donesite sud. Znate da li ste napravili film koji ste zamišljali pre nego što ste počeli. Ako jeste, odlično. Uživajte u zadovoljstvu koje vam donosi ostvarenje cilja, namignite sebi u ogledalu i nastavite dalje…“

Ti su saveti u potpunom saglasju sa tamošnjom, dominantnom, anglosaksonskom i protestantskom doktrinom vere u novi pokušaj i nepokolebljive marljivosti, ali stvari ovde postaju znatno životnije, upečatljive, i, ukupno uzev, zabavnije kada i na tu teritoriju nahrupi dobro poznata Alenova samoironija, kao, recimo, u ovom kratkom odlomku: „Studentima režije nemam ništa vredno da ponudim. Moje navike prilikom snimanja odraz su lenjosti i nediscipline – to je tehnika propalog, odbačenog studenta filmske režije.“

U slučaju ove knjige stvari stoje slično i u širem smislu i u sijaset drugih, srodnih primera razasutih na oko 370 stranica teksta; Vudi Alen. Apropo ničeg. najpoletnija postaje i najviše pruža kada se Alen (iznova i iznova) i dalje ubedljivo i artikulisano podsmeva samome sebi i svojoj personi, a najvibrantniji su oni njeni segmenti koji se tiču dogodovština i katkad čudnih odluka i izbora na snimanju nekih od njegovih najviđenijih i najvoljenijih filmova.

Ipak, Alen je dugo prisutan i na filmu i u sferi književnosti, pa se lako primećuju brojni tragovi (istina, i dalje vešto zamaskiranog) manirizma i autoreciklaže. Kao i brojnjih referenci na nasleđe umetnosti i popularne kulture koja ga je u stvaralačkom smislu oblikovala i navodila. Tako, već u prvoj rečenici ovog dela stoji: „Kao i Holden, nisam baš raspoložen da se upuštam u masu gluposti a la Dejvid Koperfild, mada će vam u mom slučaju možda biti zanimljivije da pročitate nešto o mojim roditeljima nego o meni.“

A, u celini gledano, kao što je istaknuto u prvom pasusu ovog prikaza, ova Alenova proza ipak će na prvom mestu biti još jedan lakmus-papir trpeljivosti prema onoj često prisutnoj teškoj neravnoteži između autora mahom respektabilnog dela, sa jedne, i problematične (javne) persone, sa druge strane. Alen, čini se, naprosto, uprkos krštenici, čeka novu priliku za povratak iz sive zone, a ovom knjigom prekraćuje post na filmu i nastoji da ojača svoje pozicije u svetu u kome je ionako „svakog čuda tri dana dosta“.

Naslovna fotografija: Evan Agostini/Invision/AP/File