# 166 City Magazine // Sreća
Svi sad naravno tragaju za srećom, kače slike gde su srećni, nasmejani, uživaju u hrani, piću, putovanjima… A zapravo, koliko vremena i kada smo zaista, ali stvarno srećni – to ne priznajemo ni sebi samima. Ako izuzmemo to da racionalizujemo da smo srećni, što se svodi na konstataciju da smo boguhvala živi i zdravi, koji je to trenutak da smo baš, baš srećni? Da to osećamo, da treperimo, da smo zadovoljni da hoćemo da puknemo od sreće. Kad smo bili mali, mnogo više je bilo tih trenutaka.
Čini se da sada imamo mnogo više, i stvari i senzacija, ali da nas ta sreća ipak ređe posećuje. Slika sreće koja uključuje čaj, čarapice, knjigu, ćebence i lampu je da čovek poludi. Lepo je to, udobno i na duže staze prosto izluđujuće. Po meni takvi uslovi mogu da vladaju u institucijama zatvorenog tipa. Zapravo, postoje ti ljudi koji osete sreću kad nešto urade dobro, kad završe neki posao, kad nešto postignu. Nešto njima veliko. A pošto se ništa takvo ne postiže bez borbe, napora, uloženog vremena i energije, sa začinom sumnje i neizvesnoti u ishod, to znači da prava sreća nastaje tek posle nečeg što nam je bilo teško, naporno, zahtevno. Uživanje u malim, sitnim zadovoljstvima je za amatere u sreći.
