#208 City Magazine // Pravo ime

Da li je ova godina mogla brže da prođe – evo ja ne znam. Kad pogledam unazad, vidim da se već dve godine bavimo virusom, onlajn događajima, maskama… U pitanju su godine, iako se nama čini da evo neki mesec i sve će ovo da prođe. Čujem neki dan moje dete, priča sa drugaricom, pa je pita „da li dolaziš?“. Obradujem se, eto odoše negde, a ono se sad za prisustvo na Zumu kaže da dolaziš. Svašta! Mlađe dete crta portret na likovnom. A portret sa maskom na licu. Progutam knedlu, pa kažem da je lepo. Čuj lepo!

Možda je vreme da se suočimo i stvari nazovemo pravim imenom. To je nekako znak da smo ih prihvatili i odredili se prema tome, onako kako najbolje znamo i umemo. Onda napuštamo to stalno kukanje i žaljenje i čuđenje kako je sad sve drugačije, kako je pre bilo lepše… Ode svet dok se mi načudimo. Ode Fejsbuk, dođe Meta.

Mediji su odavno zaboravili šta je njihova funkcija, na sreću imamo podkaste koji nas vrate tamo gde treba da budemo. U društvu u kom su filmovi, muzika, knjige popularni nedelju ili dve – samo dok ne dođu nova izdanja, prosto se obradujemo nečemu što traje i ima tradiciju, poput manifestacija koje se održavaju u našem gradu. Mislim da je zato važno da stvari nazovemo pravim imenom, to nam daje samopouzdanje da se hrabro suočimo sa tom stvarnošću.