#210 City Magazine // Vuhan

Predivno je počela godina, odmorom u banji, taman kako dolikuje penzionerima. Šteta što do penzije ima još svega 20 godina, al’ kad čovek voli svoj posao, on kao i da ne radi. A u penziju nikad i ne ode – valjda ćemo tako i mi. Da vidimo dalje, bolesnih je 20 hiljada dnevno, ali i ta bolest brzo prođe, obična prehlada, laknulo svima. Ako je tako, daj da se svi, bože zdravlja, razbolimo, pa da prođe i ova korona.

Zamislite onda tu lepotu kad opet budemo morali da idemo kod dosadne rodbine, da se svaki dan češljamo i provodimo bar devet sati u cipelama. Ipak je ovo jedna divna situacija da sve možeš, a ništa ne moraš, pa probereš šta ti odgovara i svako te razume. Jer ruku na srce viđali smo se s kim smo hteli, putovali gde smo hteli, radili šta smo hteli, a za ono što nismo hteli imali smo divne izgovore. Pa gde to ima? Samo u koroni. Zato dragi moji, ako je ovo poslednja etapa, treba da zapamtimo šta smo sve naučili. Nije daleko vreme kada ćemo pričati priče kako je to bilo, one godine kad je jedan tamo pojeo šišmiša i kako smo tad svi saznali za grad Vuhan iako tamo nikada nismo bili.