Krčedinska ada – oaza koja odoleva vremenu

Zatvaranje granica zbog pandemije korona virusa otvorilo je nove poglede na ono što nas okružuje u našoj Srbiji. Dobar je momenat da otkrijemo lepotu lokaliteta pored kojih u žurbi prolazimo. Nekima od njih možda fali samo jačeg marketinga koji bi ih vinuo u turističke atrakcije, ali upravo taj „nedostatak“ čini ih posebnim, gotovo tajnovitim.

Jedan od tih skrovitijih dragulja prirode je Krčedinska ada. Ušuškana uz Dunav koji je tu nekako plavlji i pitomiji, praktično na pola puta između Beograda i Novog Sada, a sasvim daleko od urbane vreve, ona je stožer prohujalih vremena. Odolevši udaru modernizacije, ova ada važi za jednu od poslednjih oaza netaknute prirode kojom konji slobodno jure. A nije to samo carstvo nesputanih konja… Sa njima u skladu tu živi takozvana vodena živina, te mangulice, magarci i krave, a svoje rogove relaksirano tu šepuri i podolsko stepsko goveče! Ostrvo je stanište i brojnih retkih vrsta biljaka i značajno je mrestilište riba.

„Bare na adi bujaju i bogato su obrasle biljkama od kojih su mnoge značajne i zaštićene vrste kao što su: beli i žuti lokvanj, vodena paprat, orašak, mešinka, iđirot. Na Krčedinskoj adi najveću florističku vrednost predstavlja vegetacija niskih muljevitih obala čiji je najmasovniji predstavnik raznorotka (Marsilea quadrifolia) koja se naročito javlja u bari Zatonji. Prirodne šume vrba i bele topole, ispresecane rukavcima i barama sa muljevitim obalama, predstavljaju stanište za čak 206 vrsta ptica“, kaže dr Oliver Fojkar iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

Zbog svega toga, Krčedinska ada postala je deo zaštićenog prirodnog dobra Specijalnog rezervata prirode Koviljsko-petrovaradinskog rita 2011. godine. Ovaj prostor je proglašen i međunarodno značajnim područjem za ptice (IBA područje), a 2012. godine uvršten je i na Međunarodnu listu močvarnih vlažnih područja (takozvano Ramsarsko područje). Osim što je zbog svojih ekoloških specifičnosti jedna od najznačajnijih u Podunavlju, ova ada polukružnog oblika sa površinom od skoro 9 km² je i jedna od najvećih. Nalazi se uz levu obalu reke naspram naselja Krčedin. Sa severne strane okružuje je Gardinovački rukavac koji vodi do čitave mreže drugih rukavaca i bara, što prostoru daje dodatnu atraktivnost.

„Specifičnost ovog područja se ogleda u raznovrsnosti izvornih oblika reljefa ritova kao što su: rečne ade, stari vodeni rukavci, meandri, bare, vokovi i obalske grede nastale erozivnim i akumulativnim procesima. Zaštićeno područje obuhvata kompleks ritskih staništa: vlažne livade, močvare obrasle tršćacima i šaševima, otvorena vodena ogledala stalnih bara, šume hrasta lužnjaka i poljskog jasena, bresta, crne i bele topole, bele vrbe. Na Krčedinskoj adi se tradicionalno napasa stoka i usled toga su na njoj otvorena livadska i barska staništa dobro očuvana, čineći je jednom od najprirodnijih ada duž celokupnog toka Dunava“, pojašnjava Fojkar.

Ovo jedinstveno mesto koje je zadržalo ekstenzivno stočarstvo tradicije duge više stotina godina, formalno se nalazi na teritoriji opštine Inđija, a upravljač je JP Vojvodinašume. Zemljište na adi zapravo ima više vlasnika, ali kako životinje ne mare mnogo za zakonske međe, ovo je jedna „skladna komuna“ sve do jeseni. Tada konji i stoka idu u staje u okolna sela Kovilj, Gardinovce i Krčedin, ali ostaju kokoške koje prezime na drveću! Zbog toga je tu živina i dobila epitet „vodena“. A od maja do septembra, kada vodostaj Dunava to dozvoljava, život na adi buja, što znači da je baš ovo vreme idealno za obilazak! Međutim, kako saznajemo u Turističkoj organizaciji Inđije, agencije ovu adu nemaju u ponudi, te se ljubitelji prirode, istraživači i novinari (čak i strani) dovijaju da u svojoj režiji ili uz pomoć lokalnih ribara stignu na ostrvo. Na njemu nećete dobiti šifru za wifi, nećete moći da poručite espresso i sladoled, niti bilo šta drugo! Nije to dakle izlet za razmažene konzumente, ali je idealan za one koji vole boju trave, reke i neba, tišinu ili pak nemušti jezik. Idealno je i za foto-safari! Dunavski Brion! Ipak, trebalo bi voditi računa da svi ti divni slobodni konji koji savršeno poziraju nisu baš navikli na često prisustvo čoveka, te lepo vaspitanje, razume se, nalaže da se poštuje mir ovih životinja u čiji smo dom navratili kao nezvani gosti. A doživljaj je i samo zaustaviti čamac kraj ade, ugasiti motor… i posmatrati taj neiskvareni i umirujući svet.

Fotografije: Ivana Munišić Jovanović