Meteorolog otkrio tačan recept kako nastaju razorne oluje: Po čemu se superćelije razlikuju od ostalih

Velike oluje zahvatile su proteklih dana čitav region. Meteorolog Dnevnika Nove TV Darijo Brzoja dao je detaljna pojašnjenja o oblacima i uzrocima razornih oluja.

“Već na početku leta predvideli smo češće i potencijalno izraženije oluje u našim krajevima i povećanu mogućnost za nevremena u odnosu na jedan prosečan jul”, istakao je meteorolog Dnevnika Nove TV Darijo Brzoja.

”Oluje se zaista najčešće događaju leti, i iako ih je nemoguće tačno predvideti toliko unapred, ove godine, znali smo da će sastojaka za olujna nevremena tokom jula biti u izobilju”, rekao je.

Sve oluje zapravo slede isti recept: ”Da bi oluja nastala potrebna su tri sastojka: vlaga, nestabilan vazduh i uzdizanje, odnosno pomicanje čestica vazduha vertikalno, prema gore.”

Vlaga najviše dolazi isparavajući s velikih vodenih površina, poput mora i okeana. Područja u blizini toplih morskih struja posebno su značajna jer isparavaju ogromne količine vlage u atmosferu, a vlaga služi kao pogonsko gorivo i odgovorna je za nastanak oblaka.

Nestabilan vazduh, drugi sastojak, formira se kad se topao vazduh bogat vlagom nalazi u prizemnom sloju atmosfere, bliže tlu, a hladan i suv iznad njega. Za nastanak grmljavinske oluje potrebno je još nešto.

Nestabilan vazduh mora imati pomak prema gore, a pomak obično dolazi zbog razlike u gustini. Topliji vazduh je ređi i lakši pa se prirodno uzdiže, iako pomak se može dogoditi na primer i kad se vazduh penje uz planinu.

Podižući se, vazduh dolazi na nižu temperaturu gde se vlaga kondenzuje pa nastaje oblak. Daljim podizanjem toplog vazduha oni dobroćudni mali oblaci postaju sve veći i veći stvarajući opasne kumulonimbuse koji mogu biti i 15 kilometara visoki. I to su olujni oblaci.

U njima su snažna strujanja toplog vazduha prema gore, a istovremeno, hladnog prema dole. Kumulonimbus živi dok god postoje uslovi, između ostalog, dovoljno toplote i vlage da ga hrani. Olujni oblak donosi grmljavinu, jaku kišu, pljusak, često i grad.

Ako je grmljavinski oblak izolovan, kratkog veka i relativno malih razmera, nazivamo ga ćelijom. On može brzo da se formira, a kad uslovi za njega postanu nepovoljni, isto tako brzo se i rasformira i nestane. Oni mogu biti raštrkani po celoj regiji. Bude tu munja, obično kratkog pljuska, i nakratko jakog vetra, ali nemaju strukturu i dugovečnost organizovanih olujnih sistema.

Organizovani olujni sistemi pak, u smislu razmera i strukture su stepen više, odnosno korak iznad. Sastoje se od više pojedinačnih ćelija koje međusobno deluju unutar većeg konvektivnog sistema. U takvoj organizovanoj oluji, nove ćelije se mogu formirati duž prednjeg ruba postojeće oluje, dok se starije ćelije mogu raspršiti u zadnjem delu.

Te oluje mogu da potraju nekoliko sati i mogu da proizvedu značajnije padavine, jači olujni vetar i kod njih je veća verovatnost ozbiljne vremenske nepogode poput grada ili lokalnih poplava.

Najintenzivniji i najjači tip grmljavinske oluje su superćelije. Njih karakteriše postojano, rotirajuće uzlazno strujanje. Rotacija je ključna karakteristika koja razlikuje superćelije od drugih vrsta oluja.

Superćelije su obično velike, dugovečne i mogu da se protežu desetinama kilometara, a tokom trajanja da pređu stotine. Zbog svoje organizacije i snažnog uzlaznog strujanja, superćelije su sposobne da proizvedu teške vremenske nepogode, poput velikog grada, razornih vetrova, a upravo one su odgovorne i za nastanak tornada.

Formiranje superćelija često zahteva specifične atmosferske uslove koji podstiču vertikalno strujanje vetra, što znači da se smer i brzina vetra značajno menjaju s visinom. To pomaže da se stvori potrebna rotacija unutar oluje. Otprilike 20-ak odsto ovakvih superćelija proizvede tornado.

Pogrešno bi bilo tvrditi da je sve ovo što se događa poslednjih dana uzrok klimatskih promena. Pogrešno bi isto tako bilo tvrditi da nije. Za sad, nemamo dovoljno informacija i dokaza za takve tvrdnje.

Dok smo za pojavu toplotnih talasa prilično sigurni da su uzrok promena u klimi, za mezoskalne konvektivne procese znamo tek da toplija, vlagom bogatija atmosfera ima više potrebnih sastojaka i energije za njihov nastanak.

Oni bi u budućnosti mogli da budu učestaliji i snažniji, ali hoće li, to se još uvek ne zna. Pitanje je, jesmo li spremni da preuzmemo taj rizik?

Izvor: Dnevnik.hr