Šta se događa u našem telu i mozgu dok umiremo? Naučnici su slučajno došli do vrlo zanimljivog otkrića

Smrt je nešto što je svima zajedničko, i mistična je i banalna. Prestanak svih bioloških funkcija koje definišu živi organizam oduvek je plašio ljude, ali i fascinirao i motivisao da nešto ostave iza sebe. Kako je biti mrtav je nešto što ne možemo znati, piše Sinece Focus Magazine, a prenosi Slobodna Dalmacija.

Religiozni ljudi će pričati o svojoj viziji života posle smrti, a skeptici će na to samo odmahnuti rukom.

Ali iako ne moramo da se slažemo oko toga šta se dešava posle smrti, znamo sa sigurnošću šta se dešava u trenucima koji prethode kraju. dr. Ketrin Manik je za Bi-Bi-Si-jev Sinece Focus Magazine detaljno objasnila šta se dešava u našem telu u tim trenucima. Upravo je dr Manik posvetila svoju karijeru brizi o ljudima na kraju njihovog života i edukaciji drugih o tome kako da pristupe i vode naizgled veoma teške razgovore.

Podstiče ljude da donose mnogo bolje i informisane odluke pre nego što izgube sposobnost da izraze sopstvene želje i osećanja.

Mozak reaguje na zvukove

Kao i rođenje, umiranje je telesni proces sa fazama i prepoznatljivim napredovanjem.

Takođe, kao i rođenje, brzina ovog procesa varira od osobe do osobe. Kako se smrt približava, većina ljudi gubi interesovanje za jelo i piće.

Umirućim ljudima stalno nedostaje energije.

Mnogi od nas su iskusili duboki umor uzrokovan bolešću: stanje „ne mogu da ustaneš iz kreveta“ zbog teške infekcije ili slabosti tokom oporavka od operacije. Spavanje obično vraća našu energiju i može biti deo oporavka, ali na kraju života, san postepeno ima manji uticaj kako se telo približava smrti.
„Umiruća osoba sve manje vremena provodi budna. Međutim, ono što izgleda kao san postepeno postaje nešto drugo: padanje u nesvest sve duže i duže, kaže doktor. Kako umiranje napreduje, srce kuca sporije, krvni pritisak opada, koža se hladi, a nokti tamne. Unutrašnji organi funkcionišu slabije jer krvni pritisak pada. Mogu postojati periodi nemira ili trenuci zbunjenosti, ili samo postepeno produbljivanje nesvesti.

„Nedavna istraživanja pokazuju da, čak i blizu smrti, nesvesni mozak reaguje na zvukove u prostoriji. Međutim, ne znamo koliko muzika ili glasovi imaju smisla za osobu koja umire, kaže dr Ketrin Manik.

DISANJE i SRCE

Disanje osoba bez svesti prati automatske obrasce koje stvara respiratorni centar u moždanom stablu.

Pošto nisu svesni svojih usta i grla, ljudi koji umiru mogu da dišu teško, bučno ili kroz pljuvačku u zadnjem delu grla. Disanje se kreće od dubokog do plitkog i od brzog do sporog u ciklusima koji se ponavljaju. Na kraju, disanje se usporava i postaje veoma plitko, dolazi do pauza, i na kraju, disanje prestaje. Nekoliko minuta kasnije, srce će prestati da kuca jer ostaje bez kiseonika.

Jedan snimak umirućeg mozga, s druge strane, sugeriše da ljudi možda imaju “reprizu” najboljih trenutaka svog života u svojim poslednjim trenucima.

Naime, grupa naučnika je na aparatu za elektroencefalografiju (EEG) proučavala moždane talase 87-godišnjeg pacijenta koji boluje od epilepsije, ali je on usred testa doživeo fatalni srčani udar, što je rezultiralo snimcima umiruće osobe. mozak.

Oni su pokazali da su 30 sekundi pre i nakon što je srce prestalo da radi, moždani talasi pacijenta reagovali na isti način kao kada osoba sanja ili se seti nečega.
U studiji objavljenoj u časopisu Frontiers in Aging Neuroscience, istraživači su izjavili da ova vrsta moždane aktivnosti može ukazivati na to da se u poslednjim trenucima pre smrti zaista sećamo svega što smo doživeli poslednji put. dr Ajmal Zemar, neurohirurg sa Univerziteta u Luisvilu i koautor studije, rekao je da je tim naučnika iz Vankuvera slučajno napravio prvi snimak mozga koji umire.

“Ovo se desilo potpuno slučajno, mi nismo planirali takav eksperiment, niti da ćemo ove signale snimati”, naveo je on.

Na pitanje da li to znači da pre smrti vidimo trenutke provedene sa voljenima i druge srećne uspomene, dr Zemar kaže da na to nema odgovora. „Iz filozofske perspektive, rekao bih da je veća verovatnoća da će vas mozak vratiti u srećne trenutke nego u one nesrećne. Međutim, od pojedinca zavisi šta će ostati upamćeno, naglasio je on. dr. Zemar je objasnio da je u roku od 30 sekundi pre nego što je pacijentovo srce prestalo da kuca, njegov mozak reagovao na isti način kao u višim kognitivnim funkcijama, kao što su koncentracija, sanjanje, meditacija, prisećanje ili svesna percepcija.
Ovo se nastavilo 30 sekundi nakon što je srce prestalo da kuca, kada se pacijenti obično već proglašavaju mrtvima.

U prethodnoj studiji sprovedenoj na zdravim pacovima, američki naučnici su takođe izvestili o visokom nivou moždanih talasa uočenih od trenutka kada je srce prestalo da kuca i trideset sekundi nakon što je prestalo, slično onom koji je kod pacijenta sa epilepsijom video dr Zemar, koji tvrdi da je sličnosti između ova dva istraživanja ‘zapanjujuća’.

Tim se nada da će objavljivanje ovog slučaja otvoriti vrata drugim istraživanjima poslednjih trenutaka života. „Mislim da su iskustva koja se dešavaju neposredno pre smrti veoma mistična i duhovna, a otkriti ovako nešto san je svakog naučnika, istakao je on.