5 nepisanih pravila koja morate da znate ako se usudite da pređete ulicu u Kairu
Nakon ubrzanog kursa Egipta, gde smo naučili da vam samo novac i poznanstva mogu život učiniti podnošljivim, vreme je za kratku turu po Kairu.
U Egiptu, pored verbalne komunikacije, postoji i neverbalna. Međutim, ne mislim na govor tela, već na govor automobilskih sirena. Tom jeziku sam bila izložena u Kairu, koji mi je zauvek uterao strah u kosti od prelaženja ulice. Nakon što provedete određeno vreme u Kairu, poput brodolomaca koji se dočepaju kopna, prigrlićete prvi semafor na koji naiđete i izljubićete ga.
Prelazak ulice u Kairu je veština koju nemam želje da savladam, a cela stvar funcioniše više nego jednostavno – sačekaj da se okupi dovoljno lokalaca, sačekaj da oni krenu, stisni zube i kreni sa njima, pa ko opstane. U međuvremenu, oko tebe je more automobila, od olupina, preko zaprega sa konjima i magarcima uz koje rame uz rame ide najnoviji mercedes. Svi trube svim raspoloživim sredstvima i iako se čini da je pitanje sekunde da situacija eksplodira, a vozači izađu da se pobiju, oni zapravo razgovaraju. Nesnosno je stajati i slušati sirene stotinu automobila oko sebe dok čekaš priliku da pređeš ulicu, ali posle izvesnog vremena počneš da uočavaš obrasce u tom sviranju. Te melodije, kasnije sam saznala, zapravo su svojevrsna Morzeova azbuka Kaira – pojedine znače hvala, naravno, više je onih koje vrše službu psovki i proklinjanja.
Egipatski vozači trube i kada se ništa ne dešava – to je preventivno trubljenje, kojima daju na znanje da neće tolerisati ubacivanje u svoju traku. Preventivno trubljenje je neophodno jer egipatski vozači ne koriste retrovizore, niti se uopšte obaziru na kola oko sebe kada namere da se prestroje, a prestrojavaju se stalno.
Pravila, naravno, ne postoje, kao ni signalizacija na koju smo navikli. Umesto toga, postoje nepisana pravila:
1) Vozi prilepljen za kola ispred sebe i ne popuštaj ni milimetar.
2) Ako popustiš i dopustiš distancu između svojih i kola ispred tebe, neko će ti se ubaciti. I tu postoji pravilo – čim se otvori i najmanja mogućnost da se neki automobil prestroji ispred vas, budite uvereni da će se prestrojiti. Problem će nastati jer će nekoliko vozača iz različitih smerova pokušati da to urade. Tada je pravilo da onaj ko je najbliži procepu ima pravo na to mesto, ostali odstupaju.
3) Ne postoji nikakvo pravilo prvenstva. Umesto toga, ako procenite da je vaš automobil veći i kvalitetnije napravljen od suparničkog, pravilo prvenstva je vaše.
4) Slično tome, ne postoje pravila ni za pešake, čime se vraćamo na početak ove priče o Kairu. Dok pešak kao kamikaza izleće na ulicu, kreće kakofonija silnih sirena oko njega. Velike su šanse, posebno ako je pešak mlađi muškarac, da će se poneki vozač praviti da planira da ga pregazi.
5) Na kraju, obična sirena je praktično najjadnije oružje u saobraćaju u Kairu. Upravo zato što se dosta komunikacije vrši ne putem semafora ili propisno obeleženih traka već putem sirena, poenta je razlikovati se kako bi svi obratili pažnju na vas kada imate nešto da izjavite. Većina taksista, ali i dosta običnih vozača, instaliraju sirene koje su posebno glasne ili imaju posebne zvukove, što dodatno ohrabri turistu koji samo želi da pređe ulicu.
A što se tiče one stvari iz prethodnog teksta, one koja bi mogla da vam olakša boravak u Egiptu, veoma je jednostavna – Egipat funkcioniše kao neko ogledalo koje vam vraća ono što ste vi izneli pred njega. Ukoliko bih krenula napolje dobro raspoložena, stvari bi se nekako rešile same od sebe, retko šta bi me iznerviralo i Egipat bi nekako bio lepši, čak i tako glasan, prljav, korumpiran. Ako kreneš unapred nervozan i nakostrešen, maleš, dobićeš isti takav odraz.
Naslovna fotografija: Shutterstock
