Afrika za početnike – Igor je prešao biciklom ceo Maroko i napravio sjajan putopis na svom instagramu

Igora Šćepanovića ste do sad možda upoznali kao perspektivnog i mladog DJ-a i producenta pod alijasom Šćepine vragolije. Pored muzike, Igor je zaljubljenik u biciklizam i upravo se vratio sa dvonedeljnog puta po Maroku koji je zabeležio svojim telefonom, a od celog materijala složio pravi dokumentarni film.

Maroko, zemlja obećana, pevao je Rambo Amadeus pre skoro dve decenije, a Igora Šćepanovića je upravo ova zemlja na severu Afrike privukla, jer ga je sam kontinent jako dugo zanimao. Naravno, nije bio početnik u ovom fazonu putovanja i prvo je dobro utvrdio gradivo, vožnjom u našoj zemlji, a onda i u Evropi.

„Prvo je sve krenulo sa standardnim rutama, kuća posao, pa preko maratona od 200 km u Srbiji i puta od 400km do Zagreba. Nakon toga sam otisnuo na putovanja od više dana. Počeo sam da istražujem, potpuno sam se navukao, pronašao sam ogroman community ljudi koji voze bajs i putuju po svetu. Na taj način upoznaš jednu zemlju u potpuno drugačijem svetlu. Prva velika vožnja mi je bila Grčka i Krit. Krug oko Krita sam vozio 12 dana i to 1200 km. Od tad jedva čekam leto, otvorim google maps i istražujem, gledam kako da spojim dve nedelje od godišnjeg i da mi bude interesantno.

Nakon morskog putovanja tražio sam drugačiji vajb. Zato sam probao Alpe. Slovenija, Austrija, Švajcarska, Italija, dijagonalno sam vozio preko Alpa nekih 800, 900 km i tu je bilo baš ludnica. Međutim nakon toga, zasitio sam se Evrope, fensi Italijana sa parkiranim ferarijima, Švajcarske gde je espreso 12 evra, tako da sam se zapitao šta je sledeće i trebalo mi je nešto što nije ni more ni planina, i onda sam se okrenuo Africi. Drugi kontinent, drugačija kultura, religija, priroda. Možda im nisu baš planine kao Alpi, ali nisu ni dosadni ljudi kao na Alpima”, priča nam u jednom dahu Šćepa i navodi da je izabrao Maroko zato što mu je bio najbliži i prema njemu se odnosio kao prema Africi za početnike.

„Moja prva ideja je bila da vozim Kairo-Kejptaun, to je oko 4000 km. To je ozbiljan ruta. Prolaze se razne države, mnoge su u ratu, neke su u teškom siromaštvom i to nije opuštena priča. Maroko je ipak laganija varijanta, sa dosta uticaja Evrope jer bili su dugo kolonija Francuza.”

Sam put je trajao 15 dana i prešao je oko 1500 km. Od Marakeša, preko cele zemlje, do Gibraltara i na kraju do Malage odakle je hvatao avion za Beograd. Za vreme puta nailazio je na razne logističke prepreke, ali pošto je već iskusan lako ih je savladavao.

„Putevi su različitog kvaliteta, dosta je bilo stakla po njima, tako da mi je čak 6 guma puklo. Najmanji problem je u suštini vožnja. Što više voziš, to si pripremljeniji i imaš više kondicije. Bitna ti je i mentalna pripremljenost. Ti ipak ideš u nepoznato. Moraš svakog dana da tražiš mesto na kom ćeš da prespavaš. To pre puta nisam ni mogao ni želeo da planiram. Jednostavno, nije isto kad ti odmoran i sit sediš pored kompa i planiraš koliko ćeš preći tog dana. Na terenu je potpuno drugačija priča. Tako da logistika ume da bude komplikovana. Kako vreme prolazi kriterijumi ti ili opadaju ili se povećavaju. Tako da na primer dešavalo mi se da sam toliko umoran da zaspim 2 metra pored ulice i šlepera, i da spavam kao beba. Ali opet sam bio i izbirljiv ponekad, pa sam gledao da li ću pored jezera da spavam sa istočne ili zapadne strane. Sve zavisi od tebe u datom trenutku.”

Ipak kaže da ono što će zauvek pamtiti i što ostavlja najveći utisak na njega su ljudi i njihova dobrota i gostoprimstvo.

„Desilo mi se da sam zaspao sam na pšeničnoj livadi, jako umoran, i dosta sam se tripovao da će neko doći ujutru sa vilama da me otera. Realnost je bila skroz drugačija. Došla su trojica čobana sa kravama, poneli su doručak koju su podelili sa mnom. Jaje, sir, hleb, čaj. Pričali su arapski i ništa se nismo razumeli, a opet je sve prošlo ok. Isto tako, u nekoj nedođiji, 2 km od nekog sela, pukla mi je guma. I dok sam se spremao da je zamenim, već su dotrčala tri klinca koji su se ponudili da je odmah zamene. Ja ih pustim, dam im alat, oni su bili oduševljeni koliko toga sve ima. Zamenili su gumu za 5 minuta, a ja sam im platio u čokoladicama.”

Kako i sam kaže, nijedna neprijatnost mu se nije desila. Za sva ova putovanja, jedina loša stvar je bila kad su mu na Kritu ukrali torbicu sa novcem i telefonom, dok je spavao mrtav umoran na plaži, ali i zna da je to moglo da mu se desi bilo gde i da svida ima idiota, ali i uvek više dobrih ljudi. Ipak, bez obzira na dobre ljude, nije imao vremena za neku malo veću socijalizaciju.

„U Maroku je svakako teško socijalizovati se, jer svi pričaju arpaski i francuski, engleski skoro niko. Ljudi su me zvali kući na kafu i čaj, razumeo sam iz gestikulacije, ali sam odbijao jer oni samo komuniciraju na svom jeziku, što je nekako i normalno. Kad neki Englez dođe u srpsko selo, domaćin krene na srpskom da komunicira sa njima, i da ga nudi rakijom. Izdangubio bi puno tako. Kad bi putovao nekoliko meseci to bi sigurno radio i našao bi način da se sporazumemo.”

Ono što je ipak uspeo da uradi je da proba novu hranu koja ga je potpuno oduševila.

„Jeo sam mnogo dobru hranu. Prvo, tažin, to je tehnički sač. Oni pravi te tažine za jednu do dve osobe, i to se krčka ceo dan. Tu je jagnjetina sa nekim povrćem, prste da poližeš. Kus-kus se sprema na sjajan način. Međutim, najbolja stvar koju sam probao je Mvli. To su kao neke palačinke, ali testo im je skroz neumućeno, i kad ga baciš na tiganj, ono je rupičasto. Naprave tepsiju toga, namažu sir i krem, i to je nešto najbolje na svetu. Marokanska salata, ista kao naša, ali je tolko sitno iseckana da ne moraš da je žvaćeš. Smršao sam 5 kg, ali ne zbog loše hrane nego što sam svaki dan vozio.”

Dotakli smo se i njegove muzike, odnosno, kako će se celo ovo putovanje odraziti na njegov muzički izraz.

„Slušao sam dosta marokanske muzike koja se mahom bazirala na francuskim tekstovima ali sa arapskim instrumentima. Kupio sam zurlu za sviranje kobrama, tako da možda napravim neki eksperiment sa tim.”

Sve je snimao samo jednim telefonom, kačio je snimke na instagram, na kraju je sve izmonitrao u film, koji je već jednom prikazao, ali ima zakazano još nekoliko projekcija koje će objavljivati postepeno. Više je tim filmom želeo da upozna ljude kako izgleda sam proces putovanja, kao i šta vam je zaista potrebno za ovako veliku organizaciju. Za kraj smo ga pitali šta sledeće sprema, odnosno koje veliko putovanje mu predstoji.

„Vozio sam more, vozio sam planinu, vozio sam Afriku, još uvek nisam spreman za taj veliki afrički put, tako da mislim da je Island sledeći. Zanimljiv mi je, istripovan, sever, vetrovi, planine, vlažnost vazduha. Kao neka druga planeta.”

Naslovna fotografija: Privatna arhiva