Dvorac Špicer – utopija ili sećanje?

Nedavno se u Beočinu okupila neformalna grupa meštana, a Jelena Viktorova jedna je od njih, koja istražujući arhive sve do Pešte, pokušava da dvorac Špicer budućom monografijom ne samo sačuva od zaborava, već i da ispravi pogrešne teze.

Sablasno napušten, ruiniran, ali i dalje dirljivo lep, beočinski dvorac Špicer svedoči o jednom minulom vremenu ali i nerazumevanju da se ovo zdanje sagrađeno 1898. godine spase od propasti, da mu se udahne novi život, dâ nova namena i da se Beočin i Vojvodina njime diče kao turističkom atrakcijom. Ipak, ne može se reći da nije bilo inicijative za njegovu revitalizaciju i da je nema i danas.

Nedavno se u Beočinu okupila neformalna grupa meštana, a Jelena Viktorova jedna je od njih, koja istražujući arhive sve do Pešte, pokušava da ovaj dvorac budućom monografijom ne samo sačuva od zaborava, već i da ispravi pogrešne teze.

„Šturi i ograničeni javno dostupni izvori informacija o dvorcu doprineli su da se o njemu šire neistine i mitovi. Prema gotovo svim do sada predstavljenim pričama koje smo imali prilike da pročitamo o dvorcu, navodi se da je porodica Špicer nemačkog porekla i da je napustila Beočin uoči Drugog svetskog rata. Činjenice najpre ukazuju da je reč o jevrejskoj porodici koja je otišla znatno ranije iz Beočina, ali da su u dvorcu, nakon njih, živeli ljudi iz porodice Orenštajn s kojima su bili blisko povezani. Zabluda je i da je projektant ovog zdanja čuveni Imre Steindl koji je dizajnirao zgradu mađarskog Parlamenta jer arhive ukazuju na čitav niz dokumenata koji svedoče da je to ipak bio njegov učenik i arhitekta privatno blizak Špicerovima, Ignac Alpar”, kaže Viktorova.

Ono što se sigurno zna jeste da je dvorac podigao ugledni zemljoposednik i industrijalac Edvard Ede Špicer koji je sa svojim poslovnim partnerima Henrikom Orenštajnom i Semjuelom Redlihom u Beočinu bio vlasnik fabrike cementa. Sagrađen od najkvalitetnijeg cementa (kao zaštitnim znakom Beočina) između dva veka, a u susret dolasku lepe secesije, dvorac je skladna i maštovita mešavina stilova s elementima gotike, baroka i romanike. Čuvena žolnai keramika, ornamenti i vitraž ni danas ne ostavljaju ravnodušnim posetioce koji se osmele da sve pogledaju izbliza uprkos upozorenjima da to nije bezbedno zbog mogućnosti urušavanja, a najčešće pitanje koje postave nakon toga jeste kako je moguće da takvo zdanje predajemo zubu vremena i ima li ovaj dvorac naslednika? 

„Tu dolazimo do mračnijeg dela istorije, jer su potomci raseljavani, neki su nestajali u logorima, a njihova imovina je 1948. u Beočinu nacionalizovana. Njihove rezidencije u Budimpešti su pod zaštitom države i nisu doživele sudbine kao dvorac u Beočinu, i to je ono što boli, jer ako je ono što su ljudi gradili odraz njihove civilizacije i društva, onda je ovo što mi čuvamo odraz naše, i to je zapravo poražavajuće. Možda je priča o spasavanju dvorca utopija, ali priča o spasavanju sećanja definitvno nije, te budućim generacijama možemo ostaviti barem istinu o ove tri porodice koje su bile na više načina međusobno povezane i kojima dugujemo ne nastanak već ključni razvoj industrijalizacije u Beočinu. O ovome i sudbini dvorca posle rata, sa mnom će pisati i drugi autori, iskreni ljubitelji ovog zdanja i poznavaoci istorije Beočina”, kaže Jelena.

Građani se zalažu i za pokretanje tribine kao otvorenog javnog dijaloga između predstavnika civilnog sektora, opštinske vlasti, Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika od kojeg se očekuje da pojasni problematiku i status objekta, ali i Ministarstva kulture koje treba da informiše javnost o namerama i strategijama za čuvanje kulturne baštine. Moralo bi se znati šta je ovde srž problema propadanja objekta u koji je 2016. uloženo tek za urgentnu sanaciju krova. Dvorac Špicerovih, nekada porodična rezidencija, a posle rata muzička škola, te hotel, rehabilitacioni centar za ratne i vojne invalide, a onda i ugostiteljski objekat, danas je tek dvorac promaja. Od sjaja do očaja, dok s kupole ne padne poslednja statua turula, mitske ptice koja je po predanju zaštitnik. Veruje se da će tada pasti i nada za revitalizaciju ovog neobičnog dvorca.

Fotografije: Jelena Viktorova