Izgubljeni u koroni

Kalendarski prođe još jedno leto iako se, bar što se temperature tiče, u Tokiju osećamo kao da i dalje traje. Ovo je leto za sve bilo prilično neobično i nepredvidivo, skoro svima su putovanja bila uskraćena, a svetske metropole koje su i leti meta turista, bile su obavijene čudnom tišinom i usporenim ritmom koji im nikako nije po meri. Ako bi se merila šteta za ono sve što se planiralo, a nije se ostvarilo ovog leta, u nekoj od tih svetskih metropola, onda bi Tokio bez ikakvih sumnji zauzeo prvo mesto. Olimpijske igre se nisu održale, horde sportista i turista, za koje je sve savršeno i na vreme bilo pripremljeno, jednostavno nisu stigle. Pod velikim upitom je da li će ikada te horde stići tim povodom. Sve je u Tokiju bilo pripremljeno tako da zadovolji radoznalost stranog gosta za onim najboljim što Japan i grad Tokio mogu da ponude.

Sve izložbe u gradu bile su osmišljene tako da prikažu ono najbolje iz ove prebogate, jedinstvene po mnogo čemu, daleke kulture. Otvoreni su čak i novi muzeji, neki stari su renovirani, neki su čekali da prođu Olimpijske igre, pa da otpočnu sređivanje.

Međutim, kultura i kulturne institucije u Japanu takođe zbrajaju štetu. Ciklus izložbi koje se planiraju godinama unapred, narušen je potpuno. Ako igara i bude sledeće godine, izložbe neće moći da se ponove.

Koliko god sebično zvučala izjava da obilaziti muzeje i izložbe u ovakvim ograničenim okolnostima, bez gužvi, i te kako prija, toliko vas istovremeno hvata jeza kada ugledate svu tu ogromnu produkciju grandiozno osmišljenih izložbi, kako na kraju ostaju bez posetilaca i priliva novca od prodaje karata, koje makar delimično, ako ne i u potpunosti, pokrivaju sve troškove jedne izložbe. Jer uobičajena cena karata za jednu izložbu u Japanu je oko 1500 dinara, a muzeji i galerije u neka normalna vremena i te kako vrve od posetilaca. U ovim novim uslovima, karte se kupuju onlajn za određeno vreme i broj posetilaca je ograničen.

Izložbe u Tokiju ovog leta, sada već jeseni, koje su znatno pomerene zbog vanrednog stanja, koje je trajalo do kraja maja, bez obzira što im je fokus na japansku umetnost, su prava poslastica za svakog sa strane, ali i za domaćine koji svoju kulturu jako cene.

Nije se međutim samo Tokio pripremao da kulturno istakne sve ono najbolje iz svoje nacionalne kulture. Nekako se potrefilo da i Trijenale u Jokohami zapadne baš na leto/jesen 2020. u okviru koga je, pored japanskih umetnika, šansu za međunarodno isticanje dobilo i mnogo umetnika iz raznih većih i manjih zemalja. Umetničkog direktora ovogodišnjeg Trijenala u Jokohami predstavlja trio umetnika iz Indije koji stvara pod imenom Rags Media Collective, a samo Trijenale su preimenovali u Afterglow ili kako stoji u podnaslovu: naknadni sjaj, svetlosni interval, blistavo iščekivanje, rasplamsan protok. Tako je 65 umetnika i umetničkih grupa iz 35 zemalja predstavljeno na ovogodišnjem Trijenalu, uz predstavljanje svojevrsnog puta kroz dragocene veze koje nas spajaju u „sjaju” ovog našeg kosmosa. Serija ovih veza i raznoraznih umetničkih projekata objedinjena je kroz naziv Episodo, koja želi da proširi umetničke predstave, oslobađajući je od konvencionalnih, geografskih i vremenskih ograničenja.

Izložba Stars u tokijskom Mori Muzeju, koji se nalazi na poslednjem, 53. spratu čuvenog solitera Ropongi Hilsa, ponudila nam je sličnu poruku, ali isključivo kroz umetnički iskaz domaćih stvaralaca.

Zvezde, ili u podnaslovu ono najbolje što savremena japanska umetnost nudi svetu, predstavljaju presek šest autora: Jajojia Kusame, Lija Ufana, Tacuja Mijađime, Takašija Murakamija, Jošimota Nare i Hirošija Sugimota. Izložba dakle prikazuje presek posleratne japanske kulture, koja je sa ovim odabirom umetnika davno prevazišla okvire Japana. Ponovo treba istaći da u ovom kontekstu pandemije i nekih novih socijalnih i ekonomskih struktura, gde se neizostavno pitamo koja je osnovna uloga umetnosti, kako najbolje možemo da definišemo uspeh u umetnosti, da li je umetnost svet kome težimo, čemu kao ljudski rod težimo, odabir ovih šest autora nudi vrlo snažne poruke prožete ne baš čilom sadašnjicom koju živimo.

Druga značajna izložba koja je još u toku, a koja je bila skrojena takođe za mnogobrojne posetioce Olimpijskih igara, je najveća ikada napravljena izložba koja je posvećena mangi. Izložba koja nosi naziv Manga Tokio smeštena je na 2000 m² u jednom od mnogobrojnih velelepnih dragulja bogatog tokijskog arhitektonskog pejzaža, u Nacionalnom umetničkom centru.

Ova masivna izložba nudi presek raznih mangi, animea, video igrica i tokusacu filmova (naziv za filmove sa specijalnim efektima) čije radnje su smeštene u Tokiju. U prvom izložbenom delu na izložbi Manga Tokio je ogromna model mapa grada Tokija, koja je postavljena horizontalno, a iznad koje je ogroman ekran na kome se menjaju scene raznih anime ili tokusacu filmova koje se stapaju u pejzaž grada Tokija, a deo grada gde se odvija scena na ekranu se automatski osvetli na mapi. Tokio ima i svoje „Manga hodočašće“, u okviru kojeg se obilaze lokacije na kojima se dešavaju radnje nekih mangi, animea i filmova.

Izložba je podeljena u tri sekcije u kojima se mogu videti originalne strip table i ostali produkcijski dokumenti u vezi sa nastajanjem određenog vizuelnog projekta. Prvi deo izložbe objedinjen je pod naslovom Uništavanje i Rekonstrukcija. Prikaz katastrofalnih događaja i uništenja Tokija, prirodno, ili od strane nekih misterioznih bića, postala je rutina u japanskim mangama, animeima, video igricama ili u pomenutim tokusacu filmovima. Razlog tome sigurno leži u istoriji samog grada, koji je više puta pretrpeo značajna razaranja i svaki put, gotovo kao u nekom naučnofantastičnom filmu, bio ponovo čarobno rekonstruisan.

Drugi deo izložbe nosi naziv Život u Tokiju. Između nadrealnih i realnih iskustava razaranja širom grada, uvek postoje i životi običnih ljudi koji su ovde prikazani kroz mange nastale u periodu Edo, pa onda slede one nastale od početka modernizacije i stvaranja jednog postmodernog grada, pa do kraja ovog poslednjeg veka i sve do današnjih dana.

Treći, poslednji deo izložbe, nosi naziv Junaci vs Grad i fokusira se na jedan fenomen u obrnutom smeru, odnosno na izmišljene likove prožete kroz stvarni, urbani prostor.

Japan je verovatno jedina zemlja u kojoj razni fiktivni karakteri žive svoj život i u sebi nose daleko veće značenje od onog kojeg možemo da zamislimo. To su jednostavno karakteri koji sa mnoštvom nas, od krvi i mesa, dele gradski prostor i koji potpuno određuju i uobličavaju jednu kulturu na jedan sasvim poseban, omamljujući način, čiji zavisnik olako postanete.

Fotografije: Tatiana Mladenović

Naslovni kolaž: Sato Masaharu – Skull/Yoshimoto Nara – Miss Moonlight