Kako sam upravo preživeo povratak iz Lisabona preko aerodroma u Frankfurtu

Sigurno ste već i sami pročitali da je jedna od glavnih tema ovih dana haos na evropskim aerodromima i otkazivanje letova, a da se pre svih izdvajaju onaj u Rimu i naročito onaj u Frankfurtu, primarno čvorište avio kompanije Lufthansa. Uz mnogo sreće, juče sam i sam prošao kroz to ludilo i uspešno se vratio u Beograd.

Naime, od utorka do subote bio sam u Lisabonu, sa odlaznim i dolaznim letom kompanije Lufthansa preko Frankfurta. U odlasku je sve proteklo manje-više u redu, uz izuzetak leta iz Beograda do Frankfurta koji je kasnio malo više od pola sata, ali smo mi imali skoro četiri sata pauze do konekcije do Lisabona, te to nije bio problem.

Ko god je posetio aerodrom u Frankfurtu zna da je on ogroman i, uz standardne šatlove, buseve koji prevoze putnike od terminala do aviona i obrnuto, ima i sopstveni voz koji povezuje terminale. Da, to može delovati strašno, ali sve je obeleženo znacima, a i ja sam išao na organizovanu turu, te smo imali pomoć vodiča.

Međutim, onaj „zanimljivi” deo počinje u nedelju u pola tri ujutru, kada se naša grupa okupila u hotelu da krene ka lisabonskom aerodromu. Prve vesti koje su nas dočekale govorile su o tome kako su srpski lekari koji su se vraćali sa kongresa ostali zaglavljeni na aerodromu u Frankfurtu zbog štrajka većeg dela osoblja. Nije baš nešto što želite da čujete pri kraju putovanja koje je bilo fenomenalno, zar ne?

Nama je ova vest bila još važnija, jer ne samo da je u pitanju kombinacija letova koja je nama predstojala, nego su ti isti lekari bili ljudi koje smo prethodnih dana viđali na ulicama Lisabona, pa i u hotelu. Jedini tračak optimizma bio je naš vodič, koji je rekao da nam ne treba avantura i poželeo nam najdosadniji mogući transfer do kuće.

U Lisabonu nije bilo previše drame, poleteli smo i sleteli na vreme. Tokom leta, osoblje nam je saopštilo da će naš prtljag biti prebačen automatski na naredni let ukoliko imamo transfer, što je svakako zvučalo ohrabrujuće i bolje nego da su rekli: „Samo da znate, mi štrajkujemo, a vi se snađite šta ćete i kako ćete na aerodromu”. Moram da priznam da je osoblje u avionu bilo veoma ljubazno na sva četiri leta. Ali obroku u avionu se ne nadajte, osim ako ne platite, u suprotnom ćete dobiti 0,3 vode i čokoladicu od 10 grama.

Tokom šetnje kroz aerodrom u Frankfurtu, nije delovalo da je prevelika gužva, dok nismo stigli do reda za pasošku kontrolu koji uopšte nije delovao zabavno. Naš vodič je odmah upitao jednog radnika da li mi koji letimo za Beograd treba da čekamo baš u tom najdužem letu, na šta je ovaj odgovorio da je to red samo za one koji lete u Sjedinjene Američke Države i sproveo nas dalje. Zaobišli smo gomilu ljudi, otvoren je nov prilaz šalterima za kontrolu i sve je delovalo nestvarno brzo dok nismo došli na red.

Devojka na šalteru toliko je mrko pogledala naše kolege putnike koji su joj prvi uručili pasoše da je čudo da joj taj izraz lica nije ostao zauvek urezan u čelo. Kaže, mi nemamo pasoše Evropske unije i čekali smo pogrešan red, moramo da se vratimo iza svih onih ljudi levo od nas, kojih u tom trenutku ima još i više nego kada smo došli.

Ponovo naš vodič stupa na scenu i objašnjava jedno pet-šest puta kako nismo sami odlučili da dođemo preko reda, već smo sprovedeni tu i rečeno nam je da baš ovde sačekamo. Malo negodovanja, pa se nastavlja pečatiranje pasoša. I tako još nekoliko puta, dok konačno nismo svi prošli sa druge strane. Da parafraziram još jednu ženu iz naše grupe: „Ako mislite da smo svi jednaki, samo dođite na aerodrom sa srpskim pasošem, pa ćete videti koliko smo svi jednaki!”.

Iako je bilo još dva sata do našeg leta, za koji bi ukrcavanje trebalo da počne tek sat i po kasnije, na semaforima je pisalo da je ono krenulo, pa smo pohitali do našeg gejta. Tamo, naravno, nikog na šalteru i ni naznake da će biti otvoren još sat i po. Nakon predaha, vratili smo se i čekali da se šalter otvori, iako je na ekranu stajalo da je ukrcavanje otvoreno ko zna otkad. Očigledno bagovi u sistemu ne zaobilaze ni Nemačku.

Ulazak u avion je kasnio i trajao, ali bili smo srećni što smo svi prošli do njega, potom i seli. Onda nastaje još jedno međutim, jer se čini da jedna gospođa nema gde da sedne, nastaje pometnja koja traje i traje i traje… Jedno četrdeset minuta kasnije, kapetan se javlja sa izvinjenjem jer je došlo do problem usled „loše dokumentacije, koja se ne poklapa sa onom predviđenom, i broja putnika”. Nastavljamo da čekamo.

Krećemo sa tačno sat vremena zakašnjenja i slećemo oko pedeset minuta kasnije od predviđenog. U međuvremenu smo čuli i za poplavu na razrušenom, pardon renoviranom aerodromu „Nikola Tesla”, ali srećom, nismo imali prilike da je vidimo, već smo samo zaobilaznim putevima, kroz tunele, konačno stigli do dnevnog svetla Beograda.

Ako baš ne morate da letite u neko skorije vreme, moja preporuka je da to preskočite, jer tek sad vidim koliko sam sreće imao, a koliko je ljudi koji su prošli mnogo gore, i to ni najmanje svojom krivicom. A ako već imate neki aranžman, poslovni put ili nešto treće, spremite se za mogućnost da nećete sedeti sa članovima porodice ili prijateljima sa kojima putujete, jer je način raspoređivanja putnika u grupe za ukrcavanje i razvrstavanje po sedištima logično otprilike kao da pokušavate da popunjavate sudoku iracionalnim brojevima.

Naslovna fotografija: Hannes P. Albert / AFP / Profimedia