Tajne Petrovaradinske tvrđave

Petrovaradinska tvrđava sa svojim „pijanim” satom pobrkanih kazaljki simbol je Novog Sada oduvek. Poslednjih godina ona je i sinonim za muzički festival Exit tokom kojeg njom prodefiluju i brojni stranci, ali čak ni vremešniji Novosađani ne znaju tačno šta ona krije pod sobom. Ono što se pripoveda intrigira i čini ovo utvrđenje gotovo mističnim.

Autentična spoljašnja lepota Petrovaradinske tvrđave osvojila je mnoge, ali istorijski podaci kažu da nju nikada niko nije osvojio! Građena je (po projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, nakon što je 1692. kamen temeljac položio austrijski princ Kroj) punih 88 godina tokom kojih je od teškog rada, loše hrane i bolesti preminulo oko 25.000 radnika! U jeku gradnje od života se tu rastalo između 50 i 70 graditelja dnevno, a njihova tela uzidana su navodno u zidine tvrđave. Veruje se da duhovi tih nesrećnika i danas lutaju njenim mračnim lavirintima. To je samo jedan od mitova povezanih s podzemnim svetom ove, sa 112 hektara površine, druge po veličini tvrđave u Evropi.

I naravno aždaja

„Jedna legenda kaže da u tunelima tvrđave živi aždaja. Navodno je takvu priču plasirao jedan crnogorski vojnik koji je služeći na tvrđavi ubio drugog crnogorskog vojnika. Kako bi izbegao krvnu osvetu, sakrio je telo kolege u tunel i izmislio je da ga je pojela ala. Pripoveda se i da je postojao tunel od Petrovaradina do Kalemegdana, što je apsurdno. Tu je i teza da jedan tunel ispod Dunava spaja sremsku i bačku stranu. Ima puno članaka koji idu u prilog tome, ali lično smatram da je to tehnički nemoguće. Ipak, neki misle da jeste izvodljivo budući da je car Trajan uspeo da sagradi most na Dunavu skoro dve hiljade godina ranije. Kako su rešili problem ventilacije? Možda je tačka na jednom ulazu viša, pa postoji prirodna cirkulacija. Kažu da su i ulaz i izlaz bili u crkvama, a ja bih ih pre očekivao u arsenalu ili nekom drugom vojnom objektu. Meni je neshvatljivo da se ti tuneli ne bi otkrili modernom tehnologijom, kao i da su pedantni Austrijanci zaboravili da ih ucrtaju u svoje detaljne nacrte”, priča Srđan Bošković iz turističke organizacije Putokaz 021 koji vodi turu Tajne Petrovaradinske tvrđave.

Remek-delo vojne fortifikacije

No, zašto bi se tajni prolazi uopšte ucrtavali? Zar majstore takvih poduhvata nisu ubijali ili bar sakatili odsecanjem jezika kako ne bi mogli da pričaju o njima? Da li je možda sada potopljen taj tunel, jer su se neki kleli da su njime prolazili? Šta u Eugenovoj podzemnoj liniji predstavlja gotovo neprimetni reljef u kamenu – krst i natpis ili akronim Inri? Aludira li on na onaj koji je bio nad razapetim Isusom ili ima veze s alhemičarskom vatrom s nebesa ili masonskom formulom transformacije? Da li je i na koji način to put do boga? Sva ova pitanja dobar su marketing i čine još zanimljivijim lagume tvrđave koji nikada nisu poslužili za ono za šta su pravljeni – kao minska polja koja bi u vazduh digla pojedine šančeve ukoliko neprijatelj prodre u takozvani Gibraltar na Dunavu.

„Te galerije i tuneli su remek-delo vojne fortifikacije. Novosađani ih zovu katakombama, što je pogrešno jer nemaju veze s ranohrišćanskim grobnicama. Na tvrđavi se nalazi 16 km vojnih tunela, podeljenih u četiri nivoa, od čega je 1,4 km obezbeđeno i prilagođeno za građanstvo. Galerije se mogu posetiti u saradnji s Muzejom grada Novog Sada”, pojašnjava Bošković.

Tuneli imaju oznake u gipsu i kamenu u raznim bojama, na osnovu kojih su vojnici mogli da se orijentišu. Ukoliko ste u organizovanoj grupi, svakako ne treba da strahujete da ćete se izgubiti. Budući da su hodnici građeni u formi lukova vrućim krečom, peskom i ciglom, ne bi trebalo ni da u njima osetite mnogo vlage.

Skriveno blago

Ova tvrđava poslužila je da se u nju sakrije carska kruna i ostalo blago, kao i bitna dokumentacija carskog arhiva kad se Napoleon približavao Beču, a u periodu Kraljevine Jugoslavije u podzemlju su skladišteni barut, municija i benzin. Svaka vojska menjala mu je dakle namenu, i u skladu s tim vršila u utrobi tvrđave prepravke, čak i u vidu pregrada od armiranog betona pred kojima posetilac staje, ali njegova mašta ne mora.

Petrovaradinska tvrđava 1948. godine prestaje da bude vojni objekat. Tri godine kasnije stavljena je pod zaštitu države i od tada predstavlja kulturni i turistički objekat. U susret tome što će Novi Sad biti Evropska prestonica kulture, obnovljene su fasade u podgrađu, što ovaj deo grada sada čini posebno lepom celinom.

„Ako pričamo o objektima na tvrđavi, treba skrenuti pažnju i na nekadašnji franjevački samostan koji je vojna bolnica negde oko dva i po veka, što je čini jednom od najstarijih vojnih bolnica koje jesu to u kontinuitetu u Evropi”, podseća Srđan.

Tu je i rodna kuća bana Josipa Jelačića, crkva Sv. Jurija, muzej, arhiv, planetarijum i niz umetničkih ateljea i kafea koji upotpunjuju posetu. U organizovanoj turističkoj šetnji tvrđavom mogu se sresti i Novosađani i stranci, i stariji i deca, kažu u agenciji Putokaz 021 i dodaju da se priča o tvrđavi sluša pomno bez obzira na žegu ili hladnoću. Može biti, to je zato što je Petrovaradinska tvrđava ne samo neosvojivo jaka, već i tajanstveno lepa.