U ovim zemljama vas domaćin nikada neće ponuditi hranom: U ovoj zemlji svako donosi svoje

No, koliko je ta karta tačna, otkrilo je nekoliko osoba koje su iz Hrvatske preselili u druge krajeve Evrope, te se u njihove običaje uverili i sami. Prvo ćemo proveriti situaciju u Švedskoj, državi koja je podstakla brojne rasprave te iznedrila i naziv Swedengate, jer su domaći poznati po tome da ne dele hranu olako.

Svako za sebe

„Hrana je po dogovoru. Ako te neko pozove, normalno je da podelite troškove za tu hranu, kao što je i normalno da svako donosi svoju cugu i svoju hranu”, prepričava nam Dora, koja manje od godinu dana živi u Stokholmu. „To ti niko neće ni taknuti, zna se šta je čije. Može biti i da svako donese jedno jelo koje se deli, pa se napravi švedski sto”, pojasnila je Dora te nam govori kako je upravo otuda potekao naziv. A plaća se pogotovo ako se radi o nekom ”konkretnijem jelu”. „Ako te ponude, na primer, testeninom s lososom, verovatno ćeš im nešto i platiti za to, ali ako te ponude čipsom sumnjam da bi išta tražili”, ukazuje nam Dora. 

Nešto labavija pravila važe u Norveškoj. „U Norveškoj ako te neko ciljano pozove na ručak ili večeru naravno da će te nahraniti. S druge strane ako te pozove na kafu, dobićeš kafu. Mislim da su prilično jasni oko toga šta možeš da očekuješ”, ispričala nam je Marija koja već neko vreme živi u Oslu.

„Mislim da generalno ima puno manje nepozvanih dolazaka nekom na vrata nego kod nas, ali mi je teško stvarno da kažem kolika je ta razlika jer se meni čini da nepozvani dolasci i čašćenja nestaju s našom generacijom”, dodala je, napominjući kako mladi Norvežani više vole odlaske u kafiće i restorane, nego pozivanje gostiju u svoj dom. Naravno, uz zasebno plaćanje.

„Ali, stvarno imam utisk da je tako i u Hrvatskoj, ne znam da iko zove ljude kući i kuva satima kao sto su naši roditelji radili”, mišljenja je Marija. Nešto južnije, u Amsterdamu, već više od pet godina živi Magdalena koja se prilagodila na holandski način života.

„Holanđani zovu u goste i idu u goste, i ponude ti sve isto što bi ponudili i svojim prijateljima Holanđanima, pa i svojim roditeljima, samo što je to nešto drugačije nego što je kod nas. Izuzetno su gostoprimljivi i sve to oni naprave u svojoj najboljoj nameri, a to što to nama Balkancima izgleda oskudno i siromašno, to je naš problem, a ne njihov”, kaže Magdalena.

„Poimanje ručka i doručka je samo drugačije od nas. Da je iskreno i od srca, i s njihovom mišlju da su napravili sve što su mogli, ja iskreno smatram da je, samo što je drugačije nego kod nas. Ja sam se pomirila da svi živimo život na različit način i nema potrebe upirati prstom gde je bolje, a gde je lošije. Tako je kako je”, dodala je. 

Brat izazvao haos

Razgovarali smo i s Dragicom, Hrvaticom koja je rođena u Nemačkoj, no vratila se u Hrvatsku pre 10-ak godina. 

„Kad ideš kod Nemaca, moraš da doneseš svoje meso. Ako vas je četvoro možda i ne, ali za veće grupe svako donosi svoje. Kad imaju okupljanja na ulici, onda svi zajedno roštiljaju, a ono meso koje si doneo i sam ispečeš i to jedeš. Nije da svako donese ponešto pa jede šta god mu se jede, ne. Moj brat je naravno jeo tuđe meso, jer otkud bi dete znalo da sme da jede ono što je doneo, pa je nastao čitav kolaps”, objasnila je. Ispričala je i jednu anegdotu koju su doživeli kada je njen brat išao na školski izlet. Škola je organizovala, a roditelji su plaćali deci hranu. 

„Kad se odlazilo na izlete, onda se sat vremena raspravljalo o tome da li detetu sleduje cela pereca ili pola, to su te neke fascinantne stvari”, ukazuje Dragica, dodajući kako je puno drugačije kada se odlazi u goste kod prijatelja koji su Hrvati, Italijani ili Portugalci. 

„To inače bude kao i u Hrvatskoj. Pozivaju te i daju to što god hoćeš. Drugačije je jedino kod Nemaca. Tu ne bude velikih količina hrane, to bude kvalitetno meso, ali svakome po dva komadića mesa”, nema prežderavanja kao kod nas. Ipak, nisam doživela da moram da platim ako nešto pojedem”, kazala je. A u Hrvatskoj, Zagrepčanka Višnja govori o tome ”kako je kod nas”, hrana za goste gotovo je pa obavezna. Ako ništa drugo, ponudi se barem 10 puta, a na kraju na sto i stavlja oval s narescima i sirevima. 

„I pre su se isto tako stavljali domaća šunka, špek, kajmak, sve. Za svakoga je važilo. Ali, kod nas se nije išlo toliko često u goste jer su ljudi radili na zemlji po čitav dan. Kada je moj otac još pre 40 godina išao po svinju u Zagorje, ljudi su mu tamo napravili sir s kajmakom i dali mu špek i kobasice, a prvi put u životu su ga videli”, zaključila je Višnja.